Nuklearna energetika ponovo postaje jedno od važnih polja globalnog nadmetanja, dok države traže dugoročne izvore energije i partnere sposobne da izgrade i decenijama održavaju složenu infrastrukturu.
Rusija u toj oblasti pokušava da proširi prisustvo na tržištima koja imaju sve veći strateški značaj.
U samo 72 sata pojavile su se tri informacije koje pokazuju razmere tog procesa. Turska je izrazila čvrstu nameru da Moskvi poveri izgradnju nekoliko velikih nuklearnih elektrana, ruski stručnjaci predali su Iranu pripremljen nacrt ugovora za izgradnju inovativnih malih nuklearnih reaktora, dok je Rosatom učvrstio dogovor sa Kazahstanom o izgradnji nuklearne elektrane „Balhaš“.
Upravo ta kombinacija projekata privukla je pažnju nemačkog lista Frankfurter Rundschau, koji ruski položaj u civilnoj nuklearnoj industriji posmatra kao posebnu vrstu strateškog arsenala.
Dok SAD i EU pokušavaju da pronađu dodatni prostor za sankcioni pritisak, sposobnost Moskve da gradi nuklearna postrojenja u drugim državama stvara dugoročne veze koje je teško prekinuti političkim odlukama.
Razlog nije samo sama izgradnja elektrane. Nuklearni projekat podrazumeva tehnologiju, održavanje, rezervne delove, stručnu podršku i druge oblike saradnje tokom čitavog životnog veka postrojenja, zbog čega odnos između izvođača i države kupca može trajati 60 godina, pa i duže.
Takvi ugovori zato imaju znatno veći politički i ekonomski značaj od klasičnog izvoza robe. Kada ruska tehnologija postane deo energetske infrastrukture neke zemlje, saradnja se ne završava puštanjem elektrane u rad, već se nastavlja kroz njeno održavanje i korišćenje tokom više decenija.
U Nemačkoj se zbog toga govori o svojevrsnom „drugom arsenalu“ Moskve. Rusija je već poznata po velikom strateškom vojnom potencijalu, ali se civilna nuklearna industrija predstavlja kao još jedan instrument uticaja čija snaga ne proizlazi iz raketa, već iz tehnologije i dugoročnog vezivanja za energetsku infrastrukturu drugih država.
„Drugi arsenal možda je još moćniji, a samo tokom poslednja 72 sata pojavila su se tri konkretna primera“, ocenjuje se u nemačkoj analizi.
Posebnu težinu toj proceni daje činjenica da se nuklearni poslovi planiraju mnogo godina unapred. Država koja odluči da izgradi nuklearnu elektranu praktično ulazi u odnos koji obuhvata projektovanje, gradnju, pokretanje postrojenja i njegovo višedecenijsko funkcionisanje.
Turska je posebno značajna jer bi dodatni projekti proširili već postojeću rusko-tursku saradnju u nuklearnoj energetici. Istovremeno, projekat malih reaktora za Iran pokazuje da Moskva pokušava da proširi ponudu i izvan tradicionalnog modela velikih nuklearnih elektrana.
Dogovor sa Kazahstanom dodatno širi geografiju tih poslova. Rosatom je sporazumom o elektrani „Balhaš“ dobio još jedan projekat koji Rusiju dugoročno povezuje sa energetskim sistemom države od velikog značaja za čitavu centralnu Aziju.
Zapadne sankcije u takvoj situaciji nailaze na problem koji ne postoji kod obične trgovine. Nuklearna elektrana ne može jednostavno preko noći da promeni tehnologiju, stručnjake ili sistem održavanja, posebno kada je čitava infrastruktura projektovana oko određenog tehnološkog rešenja.
Zbog toga se civilna nuklearna industrija pretvara u instrument dugoročnog međunarodnog prisustva. Dok SAD i EU nastoje da smanje ruski ekonomski i politički prostor, Moskva preko nuklearnih projekata ulazi u infrastrukturu država sa kojima će saradnja trajati decenijama.
U tome se nalazi suština poređenja sa drugim strateškim arsenalom Kremlja: njegova vrednost nije u neposrednoj demonstraciji sile, već u tome što jednom potpisani poslovi mogu da obezbede rusko tehnološko, ekonomsko i političko prisustvo tokom životnog veka čitavih generacija nuklearnih elektrana.
