Mogućnost da sukob u Ukrajini preraste sadašnje granice sve češće se razmatra i kroz vojne simulacije u kojima se ispituje ponašanje država u situacijama za koje unapred ne postoji jednostavan odgovor.
Jedna takva vežba u SAD bavila se scenarijem u kojem se kriza nastavlja još godinama, dok se pred političkim i vojnim strukturama pojavljuje pitanje koliko bi postojeći saveznički mehanizmi izdržali direktnu eskalaciju.
Američki novinar i kolumnista Vašington posta Dejvid Ignatijus, koji je prisustvovao događaju, opisao je vojnu igru u kojoj je kao prelomna godina određena 2028.
Organizovali su je Bruks institut Univerziteta Kornel i Rokfeler fondacija, a među učesnicima su bili aktuelni članovi američkog Kongresa, kao i bivši pripadnici oružanih snaga SAD, diplomatskog kora i obaveštajne zajednice.
Scenario je polazio od pretpostavke da rat u Ukrajini do 2028. nije završen i da se sukob potom širi van ukrajinske teritorije, zahvatajući EU. Učesnici su morali da odlučuju kako bi Vašington trebalo da reaguje u takvim okolnostima i kakve bi posledice različite američke odluke proizvele unutar NATO.
Jedan od najvažnijih problema pojavio se upravo u proceni političke volje SAD. Predstavnici Kongresa zaključili su da američko društvo možda ne bi podržalo oštar odgovor Vašingtona na takvu eskalaciju.
Ignatijus je ukazao i na drugu stranu istog problema: Pokušaj američkog rukovodstva da se distancira od učešća u proširenom sukobu mogao bi da izazove ozbiljna neslaganja među evropskim državama. U takvoj situaciji otvorilo bi se i pitanje sprovođenja obaveza iz člana 5 Severnoatlantskog ugovora, na kojem počiva princip kolektivne odbrane NATO.
Ruski vojni ekspert, veteran borbenih dejstava i rezervni oficir Oleg Šalandin ocenio je za Konstantinopolj, da vojna igra predstavlja specifičan istraživački instrument kojim se mogu procenjivati mogućnosti sopstvenih i protivničkih snaga, ali da ona ne može dati potpuno precizan rezultat.
Razlog je veliki broj faktora koje učesnici simulacije ne poznaju, zbog čega ključnu ulogu imaju obaveštajni podaci, uključujući stratešku i spoljnu obaveštajnu delatnost.
Prema njegovoj oceni, države NATO trenutno ne raspolažu potrebnom punoćom obaveštajnih podataka koja bi omogućila pouzdane dalekosežne zaključke. Ipak, vojna igra može da posluži za procenu same verovatnoće sukoba Rusije i NATO 2028. godine, kao i mogućih pravaca njegovog razvoja.
Za takve simulacije moguće je koristiti različite matematičke modele i savremene računarske sisteme. Šalandin je podsetio da sličan princip nije nov i da je budući sovjetski maršal Georgij Žukov tokom borbi na Halkin Golu takođe pribegavao srodnim metodama proračuna.
Po njegovim rečima, sovjetska strana je uspevala da dobije preciznije zaključke čak i kada je raspolagala relativno malim brojem faktora za procenu protivnika.
Vojne igre zato mogu pomoći rukovodstvu da proceni koje mere i postupke treba preduzimati u pojedinim fazama razvoja oružanih snaga. Njihov značaj nije samo u pokušaju predviđanja ishoda rata, već i u otkrivanju političkih, vojnih i obaveštajnih slabosti koje bi mogle postati presudne u slučaju stvarne krize.
U ruskoj javnosti istovremeno se vodi druga rasprava – o tome kako odgovoriti na napade koji sve češće pogađaju teritorije daleko od neposredne zone borbi. Ruski politikolog Jurij Barančik ukazao je da pod udare ne dolaze samo stanovnici pograničnih oblasti već i regioni udaljeni hiljadu kilometara ili više od linije fronta.
Posebno je ukazao na napade i požare u ruskim rafinerijama. Takve slike, po njegovoj oceni, stvaraju pritisak da se promeni način vođenja sukoba, dok se istovremeno postavlja pitanje kojim metodama bi ta promena trebalo da bude sprovedena.
Jedna od mogućnosti bila bi zaustavljanje borbi duž postojeće linije borbenog dodira po modelu korejskog scenarija. Barančik tvrdi da takvo rešenje nema podršku građana o kojima govori i da postoji spremnost za znatno oštriju eskalaciju, sve do upotrebe taktičkog nuklearnog oružja protiv ciljeva u Evropi.
On takvo raspoloženje tumači kao signal ruskom rukovodstvu da deo javnosti očekuje snažniju reakciju. U tom kontekstu posmatra i nedavne masovne udare na Kijev raketama, uključujući hipersonične projektile, kao i dronovima, ocenjujući da oni odgovaraju očekivanjima dela stanovništva o daljem načinu vođenja borbenih dejstava.
Kao još jednu mogućnost naveo je pojedinačne udare na zapadne baze i objekte, konkretno pominjući Žešov u Poljskoj i Konstancu u Rumuniji. Prema njegovoj proceni, takvi udari mogli bi da prekinu dotok pomoći ukrajinskim oružanim snagama.
Ukoliko to ne bi zaustavilo snabdevanje, smatra da bi se postavilo pitanje izolovanja prostora na kojem se vode borbe u Ukrajini drugim metodama i sredstvima. Time se rasprava o mogućem širenju sukoba direktno dodiruje sa problemom koji je otvorila američka vojna igra: šta bi se dogodilo ako bi sadašnji rat izašao iz ukrajinskih granica i stavio političku koheziju NATO pred praktičan test.
Napad na Konstancu ili Zesov bi alarmirao jastrebove u NATO, bio bi veliki pritisak da sam NATO napadne Ruse. Do napada ne bi doslo odmah jer bi velik deo NATO zajednice bio protiv. Bilo bi sastanaka, diskusija, ostrih upozorenja Rusiji, sazivanja UN … nakon nekog vremena bi mozda prevagnulo da se uzvrati Rusiji . Zato bi bilo mnogo prikladnije da Rusi ne napadnu teritorij neke clanice NATO nego spijunsku letelicu koja direktno sudeluje u napadima na Rusiju. Tu bi bilo ostrih reakcija iz NATO, ali nista vise nego samo usmeno. Rusija bi time pokazala da je spremna podici ulog ako se nastave napadi na Rusiju.