Konfrontacija SAD i Irana mogla bi dugo da ostane između rata i mira. Povremeni raketni napadi, iranski odgovori i novi krugovi pregovora stvaraju obrazac u kojem nijedna strana ne dobija sve što želi, ali ni jedna ne vidi razlog da potpuno promeni strategiju.
Najnovija razmena udara pokazala je upravo takvu dinamiku. Obe strane demonstriraju vojnu sposobnost, zatim smanjuju intenzitet i vraćaju se političkom nadmetanju, ostavljajući mogućnost novog udara otvorenom.
Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko očekuje da bi takav obrazac mogao da se nastavi. Vašingtonu je neprihvatljivo da prihvati sporazum pod iranskim uslovima, dok Teheran nema razlog da prihvati američke zahteve koje vidi kao kapitulaciju.
SAD istovremeno imaju problem sa količinom municije potrebnom za dugotrajan intenzivan rat. Za velike serije udara neophodno je proizvesti i prikupiti dovoljan broj raketa, što ograničava koliko dugo može trajati kontinuirana kampanja.
Zbog toga se pojavljuje ciklus: akumuliraju se zalihe, sledi ograničen vojni udar, zatim političke izjave i nova runda pregovora. Kada pregovori ponovo ne daju rezultat, proces može početi ispočetka.
Za Iran je takva situacija znatno podnošljivija nego što bi bila potpuna eskalacija. Teheran može odgovoriti približno proporcionalno američkim napadima, demonstrirati sposobnost odmazde i istovremeno izbegavati potez koji bi Vašington primorao da pokrene rat mnogo većih razmera.
Iščenko smatra da Iran nema razlog da žuri. Svaki novi krug sukoba omogućava mu da dodatno pritiska američko prisustvo u regionu i da saveznicima Vašingtona pokaže koliko njihova bezbednost zavisi od odnosa sa SAD.
Američke baze ostaju izložene, dok Izrael u slučaju nove eskalacije može ponovo postati meta. Međutim, sve dok druga strana ne nudi prihvatljiv politički izlaz, Teheranu se ne isplati da jednostrano otvara totalni rat.
Takva strategija postepenog pritiska ima još jednu dimenziju. Iranski uticaj u regionu raste istovremeno sa sumnjama arapskih država u sposobnost SAD da dugoročno garantuju njihovu bezbednost.
Mali zalivski režimi moraju da razmišljaju o tome kako bi izgledao region u kojem američka vojna zaštita više nije apsolutna. Samim tim raste motivacija za održavanje kanala sa Teheranom.
Iran dobija prostor i na strateški važnim pomorskim pravcima. Pitanje Ormuskog moreuza direktno je povezano sa globalnim energetskim tržištem, dok uticaj na pravce oko Bab el Mandeba dodatno povećava geopolitičku težinu Teherana.
Promena se vidi i na Arapskom poluostrvu. Saudijska Arabija sve pažljivije posmatra promenu odnosa snaga, dok novi regionalni savezi pokazuju da države više ne žele da se oslanjaju samo na stare bezbednosne aranžmane.
U takvoj situaciji Iran nema potrebu da rizikuje sve u jednom velikom sukobu. Strategija udara, pauze, pregovora i ponovnog pritiska omogućava mu da vreme koristi kao političko oružje.
Zato Bliski istok može ostati veoma opasan čak i bez neposrednog izbijanja totalnog rata. Svaki novi ciklus udara nosi rizik pogrešne procene, ali trenutni odnos interesa i dalje podstiče obe strane da se zaustave pre tačke iza koje povratak više ne bi bio moguć.
