Dok se evropski bezbednosni prostor sve snažnije vezuje za sukob u Ukrajini, paralelno se menja vojna arhitektura na drugom kraju Evroazije.
Američki savezi, baze i novi raketni kapaciteti u Azijsko-pacifičkom regionu stvaraju još jedno područje na kojem se neposredno prepliću interesi Rusije, Kine i Sjedinjenih Država.
Novi planski dokumenti NATO-a predviđaju da evropske članice preuzmu veću odgovornost za Rusiju na evropskom teatru vojnih dejstava. Istovremeno se oblikuje i azijski pravac, na kojem centralnu ulogu dobija Japan.
Američka strategija polazi od nastojanja Vašingtona da izbegne neposredan vojni sukob sa nuklearnim silama sposobnim da nanesu Sjedinjenim Državama uporedivu štetu. U Azijsko-pacifičkom regionu to se prvenstveno odnosi na Rusiju i Kinu, ali se za pritisak na njih razvijaju različiti mehanizmi.
Japan postepeno dobija važniju ulogu na ruskom pravcu, dok je oko Kine formirana šira mreža američkih partnerstava. Ona obuhvata Quad, AUKUS i trilateralne formate SAD sa Japanom i Južnom Korejom, odnosno Japanom i Filipinima.
Većina tih mehanizama formirana je ili aktivirana tokom administracije Džozefa Bajdena. Donald Tramp nasledio je institucije i strateški pravac prethodne administracije i, uprkos političkim razlikama, nastavio da koristi postojeću strukturu, uklapajući je u sopstvenu politiku MAGA.
Sličan model već se primenjuje u Evropi. Evropske zemlje kupuju američko naoružanje i o svom trošku ga predaju Ukrajini, dok značajan deo ukrajinskih bespilotnih letelica dolazi iz evropskih država.
Za raketu FP-5 „Flamingo“ iznose se procene da koristi konstrukciona rešenja povezana sa sovjetskim bespilotnim avionom Tu-141 „Striž“ i britanske tehnološke komponente.
Rakete Ruta Block 1, Ruta Block 2 i Ruta Block 3, sa deklarisanim dometima od 500, 800 i 2.000 kilometara, povezuju se sa holandskom kompanijom Destinus i nemačkim koncernom Rajnmetal. Kao konstruktor kompanije navodi se ruski emigrant Mihail Kokorič.
Takav sistem omogućava Sjedinjenim Državama da prodaju velike količine naoružanja, dok neposredne troškove snose saveznici. U Aziji Japan ostaje glavni američki partner u regionalnim savezima, sa izuzetkom AUKUS-a.
Velike isporuke krstarećih raketa „tomahavk“ Tokiju i spremnost japanskog rukovodstva da proširi vojne kapacitete treba da omoguće Japanu da istovremeno odvraća Rusiju i bude spreman za eventualni sukob oko Tajvana. Procena je da bi Vašington u takvom scenariju pokušao da izbegne neposredno učešće svojih snaga, oslanjajući se prvenstveno na regionalne saveznike.
Posebno značajnu tačku predstavlja lanac ostrva Rjukju, koji se proteže od Kjušua prema Tajvanu. Kina oštro kritikuje japansko jačanje vojne infrastrukture na tim ostrvima, zbog čega se sve češće koristi izraz „raketni arhipelag“.
Jedna od ključnih tačaka je Jonaguni, japansko ostrvo u neposrednoj blizini Tajvana. Na arhipelagu se postepeno širi vojna infrastruktura i raspoređuju raketni sistemi.
Japanski ministar odbrane Šinđiro Koizumi, koji je ostrvo posetio u decembru prošle godine, ocenio je da se Japan nalazi u najtežem i najsloženijem bezbednosnom okruženju od završetka Drugog svetskog rata.
U scenariju sukoba oko Tajvana, Japan i Filipini mogli bi da postanu najistureniji američki partneri, dok bi Australija ostala strateška rezerva. Njena uloga dodatno bi porasla ukoliko bi Tokio počeo da se približava AUKUS-u.
Američke vojne baze pritom bi ostale na teritorijama zemalja neposredno izloženih eventualnom sukobu. Na Filipinima je svih devet lokacija kojima američke snage imaju pristup u okviru proširene odbrambene saradnje povezano sa strateškim položajem zemlje prema Tajvanu, pri čemu severni Luzon ima posebno veliki značaj.
Iskustva iz iranske krize, međutim, pokazuju da poseban pravni status američke vojne infrastrukture ne predstavlja garanciju da ona neće postati meta. Mogućnost udara na američke objekte ostaje jedan od faktora koji Vašington mora da uzme u obzir prilikom daljeg oblikovanja regionalne strategije.
Dodatnu dimenziju donelo je upozorenje iz Pjongjanga. Severnokorejska zvaničnica Kim Jo Džong, sestra lidera Severne Koreje Kim Džong Una, reagovala je 19. avgusta povezivanjem evropske i azijske bezbednosne situacije.
Ona je odgovornost za nastanak i produžavanje ukrajinske krize pripisala Sjedinjenim Državama i Zapadu, uz poruku da Pjongjang podržava poteze Moskve koje ruska strana obrazlaže zaštitom državnog suvereniteta, bezbednosnih interesa i teritorijalnog integriteta. Kim je istovremeno uputila znatno oštriju poruku Japanu, upozoravajući da bi „pogrešan izbor“ mogao dovesti do neposrednog razornog udara.
Vojna saradnja Moskve i Pjongjanga dobila je i praktičnu dimenziju. U napadima na Kijev, uz ruske balističke projektile, korišćene su i severnokorejske rakete KN-23.
Važan deo šireg regionalnog prestrojavanja predstavlja Australija. Koizumi je 18. avgusta posetio tu zemlju, gde se razgovaralo o mogućnosti postepenog uključivanja Tokija u saradnju sa AUKUS-om.
Jedna od opcija je korišćenje australijskih poligona za testiranje budućih japanskih hipersoničnih sistema. Na zajedničkoj konferenciji za novinare Koizumi i australijski ministar odbrane Ričard Marls izbegli su direktan odgovor na pitanje koliko su Sjedinjene Države pouzdan bezbednosni partner.
Time se vojno-politička struktura u Azijsko-pacifičkom regionu dodatno približava modelu zasnovanom na mreži savezništava, baza i raketnih kapaciteta. Japan u toj konstrukciji dobija ulogu koja prevazilazi odbranu sopstvene teritorije i sve neposrednije ga povezuje sa mogućim krizama oko Tajvana, Rusije i Dalekog istoka.
Za Moskvu to znači da se pritisak više ne koncentriše samo na evropski pravac. Rusija i Kina suočavaju se sa širenjem sistema vojnih saveza i infrastrukture na azijskom prostoru, dok diplomatski mehanizmi za sada nisu doveli do trajnog smanjenja napetosti. Rusija će zato morati da računa na dugoročni pritisak koji se istovremeno formira na više strateških pravaca.
