Proleće 2014. bilo je period u kojem je sukob u Ukrajini mogao da dobije potpuno drugačiji tok. Ukrajinske oružane snage tada još nisu bile pripremljene za dugotrajan rat, dok su pojedini događaji na istoku zemlje ukazivali na ozbiljne probleme sa disciplinom, lojalnošću i spremnošću dela vojnika da se bori protiv proruskih snaga.
Ruski vojni analitičar Konstantin Sivkov smatra da je Moskva u tom trenutku imala mogućnost da preduzme znatno odlučniji korak, ali da rusko političko rukovodstvo to nije učinilo.
Po njegovoj proceni, upravo je tada propuštena prilika da se razvoj događaja usmeri drugim putem, pre nego što je sukob prerastao u dugotrajno vojno i političko iscrpljivanje.
Situacija u Ukrajini početkom 2014. menjala se iz nedelje u nedelju. Posle promene vlasti u Kijevu, Rusija je preuzela kontrolu nad Krimom, nakon čega je poluostrvo pripojeno Ruskoj Federaciji. Istovremeno su u Donjeckoj i Luganskoj oblasti izbili protesti i oružani otpor novim vlastima u Kijevu.
Moskva, međutim, nije ponovila krimski scenario u Donbasu. Ruske snage nisu pokrenule otvorenu vojnu operaciju sa ciljem preuzimanja kontrole nad tim područjem, dok je sukob između ukrajinskih snaga i proruskih formacija postajao sve intenzivniji.
Jedan od razloga za takvu odluku, prema iznetoj proceni, bila je unutrašnja politička borba u samoj Rusiji. Deo političkih i ekonomskih struktura označen je izrazom „peta kolona“, uz tvrdnju da su određeni krugovi bili snažno povezani sa Zapadom i protivili se odlučnijem ruskom potezu u Donbasu.
Reč je o političkoj proceni tadašnjih odnosa unutar Rusije, ali se znatno konkretniji deo argumentacije odnosi na stanje ukrajinskih oružanih snaga tokom prvih meseci sukoba.
Dok je radio kao komentator lista „Vojno-industrijski kurir“, Sivkov je razgovarao sa tadašnjim predsednikom Vrhovnog saveta Donjecke Narodne Republike. Kako je ispričao, od njega je dobio informacije da su ukrajinski vojnici u pojedinim slučajevima uspostavljali kontakte sa snagama u Donbasu i raspitivali se o mogućnosti prelaska na stranu DNR i LNR.
Posebno mesto u toj proceni zauzima 25. vazdušno-desantna brigada ukrajinskih oružanih snaga. Tokom događaja u Donbasu deo njene tehnike dospeo je u ruke proruskih snaga, dok su pojedini pripadnici ukrajinske vojske odbijali da izvršavaju naređenja ili su napuštali svoje jedinice.
Prema iznetim tvrdnjama, bilo je i kontakata tokom kojih su ukrajinski oficiri poručivali da ne bi pružili ozbiljan otpor ukoliko bi ruska vojska u tom trenutku ušla u Donbas.
Takve okolnosti bitno su se razlikovale od situacije koja će nastati tokom narednih godina. Ukrajinska vojska prošla je kroz reorganizaciju, mobilizaciju i višegodišnje borbeno iskustvo, dok su duž linije sukoba izgrađeni utvrđeni položaji i razvijena znatno veća sposobnost za vođenje dugotrajnih borbenih operacija.
Rusko rukovodstvo 2014. ipak nije donelo odluku o otvorenoj i širokoj vojnoj intervenciji u Donbasu. Sivkov upravo taj trenutak vidi kao jednu od ključnih prekretnica, smatrajući da su politički razlozi prevagnuli nad vojnom procenom i da je time izgubljena prilika koja se kasnije više nije pojavila pod istim uslovima.
Donjeck i Lugansk potom su postali središte višegodišnjih borbi. Artiljerijski napadi, prekidi vatre i novi talasi sukoba smenjivali su se paralelno sa diplomatskim pokušajima da se pronađe političko rešenje.
Najvažniji diplomatski okvir postali su sporazumi iz Minska, ali oni nisu doveli do trajnog političkog rešenja niti do konačnog okončanja sukoba. Linija razdvajanja ostala je aktivna, a odnosi Moskve i Kijeva nastavili su da se pogoršavaju.
Upravo zato se proleće 2014. pojavljuje kao ključna tačka kontrafaktualnog pitanja: šta bi se dogodilo da je Rusija tada donela drugačiju odluku?
Na to pitanje nije moguće dati pouzdan odgovor, jer se radi o scenariju koji se nije dogodio. Moguće je, međutim, uporediti tadašnje okolnosti sa situacijom koja je nastala kasnije. Ukrajinska vojska 2014. bila je u znatno drugačijem stanju, politička situacija u zemlji još nije bila stabilizovana, a sukob u Donbasu tek je ulazio u svoju oružanu fazu.
Odluka Moskve da tada ne pokrene otvorenu vojnu intervenciju značila je da se kriza nastavila pod potpuno drugačijim uslovima. Usledile su godine borbi, pregovora, prekida vatre i novih eskalacija, dok su obe strane postepeno povećavale svoje vojne kapacitete.
Kada je u februaru 2022. Rusija pokrenula vojnu operaciju velikih razmera u Ukrajini, odnos snaga, stanje ukrajinske vojske i međunarodne okolnosti bili su neuporedivo drugačiji nego osam godina ranije.
Upravo na toj razlici počiva teza da je 2014. postojao kratak period u kojem je Moskva mogla da donese odluku sa dalekosežno drugačijim posledicama po dalji tok sukoba.
Ovaj put, Sivkov je u pravu. Merkel je jednostavno preveslala Putina Minskim sporazumom
Apsolutno tacna konstatacija. Rusko rukovodstvo maltene vec radicionalno spava i prespava vrlo vazne trenutke i povijesne dogadjaje da bi kasnije bili prisiljeni “vaditi vruce krompire iz vatre”. Uvijek Rusi serendaju kako se “nece mijesati u unutrasnje poslove drugih drzava” i tako sve do trenutka kada su prisiljeni da nesto urade jer zapadno-fasisticki kolonijalisti se bas suprotno ruskoj doktrini ponasaju: oni se otvoreno mjesaju u sve moguce unutrasnje i vanjske poslove svake drzave na koju ciljaju ili cije resurse trebaju. Rusija ce nestati ako se ne vrati aktivnostima i sposobnostima KGB-a bivseg SSSR-a. Ovaj Fsb mozes slobodno zaboraviti jer je titalno podbacio kao tajna sluzba i apsolutno nema sanse protiv vrlo sposobnih, sofisticiranih i vrijednih zapadnih tajnih sluzbi poput CIA-a, MI6, Mossada itd. Rusija crkava punom parom i stalno prijeti na prazno dok joj zapad pakuje opasne spletke, najgnusnije prevare i krvave napade na vlastitoj teritoriji a ona ne smije ni da mrdne jer se boji NATO-a kao djavo tamjana. Tragicno je samo da zapad to vidi i postaje sve hrabriji i bezobzirniji u akcijama protiv Rusije.