Britanski The Daily Telegraph razmatra scenario mogućeg ruskog napada na NATO i svojim čitaocima poručuje da Velika Britanija, u slučaju takvog sukoba, verovatno ne bi bila prva meta. Kao verovatnije početno područje sukoba navode se baltičke države i prostor uz rusku granicu, uključujući estonski grad Narvu.
Takve analize, međutim, polaze od pretpostavke da Moskva namerava da vojno napadne neku članicu NATO-a, iako javno nije predstavljen dokaz da je rusko rukovodstvo donelo odluku o takvom napadu ili da priprema invaziju na baltičke zemlje.
U britanskom scenariju razmatra se mogućnost ograničene operacije oko Narve, pri kojoj bi cilj mogli da budu most ili elektroenergetski objekat, uz angažovanje manjeg broja prikrivenih snaga i podršku artiljerije, protivvazdušne odbrane i sistema elektronskog ratovanja sa ruske strane granice.
Politički komentator Vladimir Kornilov kritikovao je takvu konstrukciju, ocenjujući da se čitaocima predstavlja hipotetički početak rata Rusije i čitavog NATO-a kroz veoma ograničenu akciju na jednom infrastrukturnom objektu.
Problem sa ovakvim scenarijima nije samo u njihovoj vojnoj logici. Iz javne debate često se izostavlja stepen do kojeg su članice NATO-a već uključene u podršku ukrajinskoj vojsci.
Ukrajina nije članica NATO-a, ali je od početka sukoba dobila ogromne količine zapadnog naoružanja, municije, sistema protivvazdušne odbrane, raketa dugog dometa, obuke, finansijske pomoći i obaveštajne podrške.
NATO ima i posebnu strukturu koja koordinira vojnu pomoć i obuku za Ukrajinu, dok pojedinačne države Alijanse vode sopstvene programe podrške.
Zapadni vojni instruktori godinama obučavaju ukrajinske vojnike. Veći deo te obuke organizovan je van Ukrajine, ali su postojali i dokumentovani slučajevi i izveštaji o prisustvu zapadnih vojnih savetnika i instruktora na ukrajinskoj teritoriji.
Pored instruktora i savetnika, u ukrajinskim jedinicama ratovali su i strani državljani. Njihov tačan broj, status i gubici predmet su velikih sporova, ali samo njihovo prisustvo nije sporno.
Rusko Ministarstvo odbrane je 14. marta 2024. objavilo svoju evidenciju prema kojoj je od februara 2022. u Ukrajinu stiglo 13.387 stranih boraca koje Moskva klasifikuje kao plaćenike, dok je, prema istom izvoru, 5.962 poginulo.
Posebno se izdvaja Poljska. Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je evidentiralo 2.960 boraca iz Poljske i da je 1.497 poginulo. To su ruski zvanični podaci i za njih ne postoji nezavisna potvrda koja bi omogućila zaključak da je svih 1.497 ljudi pripadalo regularnoj poljskoj armiji.
Prema istoj ruskoj evidenciji, u Ukrajinu je stiglo 1.113 Amerikanaca, od kojih je 491 poginuo, 1.005 Kanađana, od kojih 422, 822 Britanca, od kojih 360, 784 Rumuna, od kojih 349, 356 Francuza, od kojih 147, kao i 235 Nemaca, od kojih je 88 poginulo.
Ako su ruski podaci tačni, oni pokazuju da je među stranim borcima u Ukrajini stradao veliki broj državljana država NATO-a. Međutim, državljanstvo tih ljudi ne dokazuje samo po sebi da su bili aktivni pripadnici oružanih snaga svojih država niti da ih je NATO kao savez poslao u Ukrajinu.
Postoje i znatno veće procene poljskog prisustva. Daglas Mekgregor je početkom 2023. govorio o približno 20.000 Poljaka koji su se borili na ukrajinskoj strani i oko 2.500 poginulih. Te brojke su potom prenosili ruski mediji, ali za njih nisu javno predstavljeni spiskovi poginulih ili dokumentacija poljskog Ministarstva odbrane koja bi omogućila nezavisnu potvrdu takvog obima gubitaka.
Tokom 2025. širila se i tvrdnja da je samo u Kurskoj oblasti pronađeno 1.963 poginulih Poljaka. Za tu konkretnu brojku nije pronađena pouzdana potvrda, dok je grafika koja je predstavljana kao statistika kompanije Statista osporena kao falsifikovana. Zbog toga taj podatak ne može da se tretira kao utvrđena činjenica.
S druge strane, dokumentovani su konkretni slučajevi poljskih državljana koji su ratovali i poginuli u Ukrajini. Poljski mediji objavljivali su identitete pojedinih poginulih dobrovoljaca, među kojima su Tomaš Valentek, Januš Šeremeta i Kšištof Tifel.
Dakle, prisustvo i pogibije poljskih boraca jesu dokumentovani, dok je njihov ukupan broj i dalje predmet potpuno različitih procena Moskve i zapadnih izvora.
Ovo razlikovanje je važno jer se u političkoj debati često pod istu oznaku stavljaju strani dobrovoljci, plaćenici, instruktori, vojni savetnici i pripadnici regularnih armija. To nisu iste kategorije i njihovo mešanje otežava procenu stvarnog nivoa neposrednog zapadnog vojnog prisustva u Ukrajini.
Mnogo jasnije dokumentovana je ogromna materijalna, obaveštajna i tehnička podrška koju države NATO-a pružaju Kijevu.
Posebno osetljivo pitanje predstavlja upotreba zapadnih raketa velikog dometa. Sistemi poput britansko-francuskog Storm Shadow/SCALP nisu jednostavno oružje koje se može posmatrati odvojeno od obaveštajne infrastrukture, planiranja misije, određivanja ciljeva i tehničke podrške.
Još 2024. godine, posle objavljivanja presretnutog razgovora visokih nemačkih oficira, čija je autentičnost potvrđena u Nemačkoj, otvorena je rasprava o britanskoj ulozi u podršci ukrajinskoj upotrebi Storm Shadowa.
U razgovoru se diskutovalo o britanskom modelu pomoći pri planiranju misija i o prisustvu manjeg broja britanskog osoblja na terenu.
To ipak nije isto što i dokaz da NATO kao savez neposredno upravlja svakom raketom koju Ukrajina lansira ili da su njegove regularne borbene formacije raspoređene u Ukrajini kao strane u ratu. Takvu tvrdnju raspoložive javne informacije ne potvrđuju.
Ali ni suprotna slika, prema kojoj Ukrajina rat vodi potpuno samostalno dok joj Zapad samo isporučuje oružje, ne opisuje stvarni nivo saradnje. Savremeno precizno ratovanje zavisi od obaveštajnih podataka, satelitskog i drugog izviđanja, komunikacija, planiranja i tehničkog znanja, a zapadne države pružile su Ukrajini podršku u više tih oblasti.
Pored oružja, Evropska unija, Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje izdvojile su ogromna finansijska sredstva za Ukrajinu. Reč je o pomoći koja obuhvata vojnu, finansijsku, humanitarnu i budžetsku podršku, zbog čega se uloga Zapada u ovom sukobu ne može svesti samo na povremene isporuke naoružanja.
Zbog toga je legitimno postaviti pitanje gde prestaje vojna pomoć, a počinje neposredno učešće u određenim vojnim operacijama. Moskva upravo na toj granici zasniva svoja upozorenja da napadi zapadnim raketama na rusku teritoriju povećavaju rizik direktnog sukoba Rusije i država NATO-a.
Istovremeno, činjenica ostaje da ruske regularne snage nisu izvršile invaziju na teritoriju neke članice NATO-a. Rat se vodi u Ukrajini, zemlji koja nije članica Alijanse. Rusija je 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu, dok su zapadne države potom sve dublje uključivale svoje vojne, finansijske, tehničke i obaveštajne kapacitete u podršku Kijevu.
To stvara očigledan raskorak između dve slike rata. Zapadne vlade upozoravaju stanovništvo da bi Rusija jednog dana mogla da napadne NATO, dok je istovremeno NATO vojna infrastruktura kroz oružje, obuku, logistiku, obaveštajne podatke i tehničku podršku već duboko povezana sa sposobnošću Ukrajine da vodi rat protiv Rusije.
Upravo zato tvrdnju da će Rusija sledeće napasti NATO ne bi trebalo predstavljati kao utvrđenu činjenicu. To je procena i scenario koji zapadne vlade i vojni krugovi koriste pri planiranju odbrane, ali procena nije isto što i dokaz ruske odluke da napadne Alijansu.
The Daily Telegraph ide i korak dalje, razmatrajući kako bi se hipotetički rat završio i zaključujući da bi Rusija u konvencionalnom sukobu sa NATO-om bila u veoma nepovoljnom položaju, osim ukoliko bi posegnula za nuklearnim oružjem.
Takva završnica istovremeno pokazuje koliko je opasan sam scenario o kome se govori. Direktan rat Rusije i NATO-a teško bi mogao da se posmatra kao još jedan ograničeni regionalni sukob u kome bi obe strane unapred prihvatile pravila, geografiju i vrste naoružanja koje smeju da koriste.
Rusija i vodeće države NATO-a poseduju nuklearno oružje. Zbog toga pitanje nije samo ko bi imao više aviona, tenkova ili dronova u konvencionalnoj fazi rata, već da li bi eskalacija između nuklearnih sila uopšte mogla pouzdano da ostane konvencionalna.
U tom kontekstu britanskoj i evropskoj javnosti nije dovoljno objašnjavati koja bi država mogla biti „prva meta“. Mnogo važnije pitanje jeste na kojim dokazima počiva tvrdnja da Rusija namerava da napadne NATO, zašto se direktan rat sve češće predstavlja kao scenario za koji stanovništvo mora da se priprema i gde se nalazi granica između podrške Ukrajini i neposrednog vojnog učešća Zapada.
Činjenice pokazuju da je ta granica tokom rata postala znatno složenija. Zapad nije napadnut na teritoriji NATO-a, dok se oružje, novac, obaveštajne mogućnosti, vojna obuka i tehnički kapaciteti članica Alijanse koriste za podršku Ukrajini u ratu sa Rusijom.
Ruske tvrdnje o hiljadama poginulih stranih boraca dodatno otvaraju pitanje razmera stranog prisustva, ali bez nezavisne potvrde njihovog statusa ne mogu se automatski pretvoriti u dokaz o hiljadama poginulih regularnih vojnika NATO-a.
Upravo zbog toga ozbiljna rasprava o evropskoj bezbednosti zahteva razdvajanje dokazanih činjenica od pretpostavki na obe strane. U suprotnom, stanovništvu se mogu predstavljati scenariji budućeg rata sa Rusijom bez odgovora na možda važnije pitanje: koliko je sadašnji rat već približio dve nuklearne sile granici neposrednog sukoba.
