Ruske snage pred velikim preokretom: Posle Donbasa pogled ide ka Kijevu

Borbe u Donbasu mogu dobiti značaj koji prevazilazi samo osvajanje još jednog dela teritorije. Ključno pitanje je šta bi se dogodilo ako ruske snage savladaju područje Slavjanska i Kramatorska, koje se u razgovoru opisuje kao najveća preostala utvrđena celina na tom pravcu.

Takav ishod mogao bi osloboditi veliki broj jedinica koje su sada vezane za jednu od najtežih zona fronta. Umesto sporog napredovanja kroz snažno pripremljene položaje, deo tih snaga mogao bi biti preusmeren prema pravcima na kojima se otvara veći operativni prostor.

Aleksandar Artamonov smatra da bi tada Harkov i Sumi postali mnogo izloženiji. Njegova procena polazi od toga da se iza sadašnje linije sukoba otvara prostor u kojem ruske jedinice više ne bi morale da prolaze kroz isti nivo utvrđenja kakav postoji u Donbasu.

To, međutim, ne znači da bi napredovanje bilo jednostavno. Što se front pomera dalje na zapad, približava se područjima u kojima bi ukrajinska strana mogla pojačavati odbranu, dok bi NATO imao više vremena da podrži stvaranje novih linija.

Posebno mesto u tom scenariju zauzima Černigov. U razgovoru se pominju informacije da se grad priprema za mogućnost ozbiljne odbrane, što se povezuje sa širim pitanjem bezbednosti Kijeva.

Ako bi se ruske snage našle u poziciji da vrše pritisak sa severa i istoka, ukrajinska prestonica bi se suočila sa potpuno drugačijom vrstom problema nego tokom sadašnjih operacija na udaljenijim delovima fronta.

U samom Kijevu živi više miliona ljudi, a zajedno sa širom gradskom zonom broj stanovnika je još veći. Pitanje odbrane takvog grada zato nije samo vojno. Ono podrazumeva snabdevanje, civilnu infrastrukturu, energetiku i eventualno masovno pomeranje stanovništva.

Artamonov ide dalje i izražava uverenje da bi ruske snage na kraju mogle da uđu u Kijev. Ta prognoza predstavlja njegovu procenu budućeg razvoja rata, a ne opis sadašnjeg stanja, ali pokazuje kako on vidi logiku operacija nakon završetka najtežih borbi u Donbasu.

U tom razmišljanju Slavjansk i Kramatorsk nisu krajnji cilj, već kapija prema sledećoj fazi. Njihov značaj proizlazi iz toga što veliki deo ruskih snaga sada mora biti koncentrisan na probijanje dobro pripremljene odbrane.

Ako bi taj zadatak bio završen, Harkov, Sumi i severni pravac prema Černigovu postali bi deo iste operativne jednačine. Time bi se ukrajinsko vojno rukovodstvo našlo pred problemom raspoređivanja rezervi na mnogo širem prostoru.

Istovremeno, napredovanje prema velikim gradovima ne bi značilo automatski kraj rata. Svaki od njih predstavlja zaseban vojni i logistički izazov, dok bi pomeranje fronta zahtevalo nove jedinice za zaštitu pozadine i komunikacija.

Zbog toga se sadašnje borbe u Donbasu mogu posmatrati kao svojevrsno usko grlo. Dok ono postoji, najveći deo pažnje ostaje vezan za istočni front. Ako nestane, čitava mapa operacija mogla bi se proširiti.

U tom slučaju pitanje više ne bi bilo samo koliko teritorije Rusija može da zauzme, već gde Ukrajina može da uspostavi sledeću stabilnu liniju odbrane. Upravo tu počinje mnogo veća strateška dilema koja se proteže od Harkova i Sumija sve do Kijeva.