Tokom Hladnog rata američki i sovjetski stratezi decenijama su proučavali šta se događa kada dve nuklearne sile dođu do ivice direktnog sukoba.
Razmatrani su scenariji konvencionalnog rata, taktičkih nuklearnih udara, strateškog odgovora i načina da se eskalacija zaustavi pre nego što preraste u katastrofu.
Posle raspada Sovjetskog Saveza veliki deo tog načina razmišljanja nestao je iz političkog i akademskog života Zapada. Problem je što se nuklearno rivalstvo u međuvremenu vratilo, dok generacije koje danas donose odluke nisu prošle kroz isti proces strateškog učenja.
Džon Miršajmer smatra da se tu nalazi jedna od najopasnijih slabosti savremene zapadne politike. Veći deo političkih elita obrazovan je tokom unipolarnog perioda, kada SAD nisu imale ravnopravnog protivnika i kada je izgledalo da tradicionalna ravnoteža snaga više nije presudna.
Generacija koja je upravljala američkom spoljnom politikom tokom prvih decenija Hladnog rata imala je sasvim drugačije iskustvo. Njeni pripadnici odrasli su tokom 1920-ih i 1930-ih, prošli kroz Drugi svetski rat ili neposredno proučavali njegove posledice. Pol Nici i Robert Maknamara pripadali su političko-strateškoj generaciji kojoj je rivalstvo velikih sila predstavljalo osnovnu činjenicu međunarodnih odnosa.
U tom svetu pretpostavljalo se da je politika velikih sila konkurentska i potencijalno veoma opasna. Države su procenjivale raspored moći, vojne kapacitete, namere protivnika i posledice svakog pomeranja ravnoteže.
Posle 1989. i raspada Sovjetskog Saveza 1991. takva logika gubi političku popularnost. SAD ostaju jedina velika sila i pojavljuje se uverenje da je međunarodna politika prošla istorijsku transformaciju.
Veliki uticaj imao je koncept „kraja istorije“ Frensisa Fukujame, prema kojem je liberalni politički model izašao kao pobednik velikih ideoloških sukoba 20. veka. U takvom okruženju realizam i klasična politika ravnoteže snaga sve češće su tretirani kao zastareli ostaci prethodne epohe.
Posledice su se videle u dve velike odluke.
Prva je proširenje NATO-a.
Realisti poput Džordža Kenana upozoravali su da će približavanje NATO-a ruskim granicama u Moskvi neminovno biti shvaćeno kao bezbednosna pretnja, bez obzira na to kako Zapad opisuje sopstvene namere. Zagovornici proširenja polazili su od drugačije pretpostavke – da Rusija više neće razmišljati u kategorijama klasične ravnoteže snaga.
Druga odluka odnosila se na Kinu.
Prijem Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. dodatno je ubrzao njen ekonomski rast. Zapadna logika bila je da će ekonomska integracija Kinu učiniti odgovornim učesnikom liberalnog međunarodnog sistema.
Realistička logika vodila je suprotnom zaključku: velika ekonomska moć vremenom može biti pretvorena u veliku vojnu moć. Amerika je zato praktično pomogla rastu države koja će kasnije postati njen glavni strateški konkurent.
U evropskim akademskim institucijama sličan proces dodatno je potisnuo tradicionalnu školu realizma. Generacije stručnjaka za međunarodne odnose školovane su tokom perioda u kojem se činilo da ozbiljna konkurencija velikih sila više neće biti centralni problem.
Ali upravo se takva konkurencija sada vratila.
Još ozbiljniji problem predstavlja gubitak znanja o nuklearnoj strategiji.
Tokom Hladnog rata nuklearno odvraćanje nije bilo apstraktna akademska tema. Stratezi su morali da razumeju odnos konvencionalnih i nuklearnih snaga, razliku između taktičkog i strateškog oružja, mogućnosti prvog udara, odgovor protivnika i rizik nekontrolisane eskalacije.
Prva atomska bomba testirana je u julu 1945, a dve bombe upotrebljene su protiv Japana narednog meseca. NATO je osnovan 1949, dok je Korejski rat 1950. dodatno militarizovao Hladni rat. Tek tada počinje intenzivan višedecenijski proces razvoja teorije nuklearnog odvraćanja.
U početku čak ni vodeći stratezi nisu imali razvijene odgovore na pitanja koja je novo oružje otvorilo. Ideje koje su kasnije postale standardne nastajale su postepeno, kroz analize, vojne simulacije i debate.
Tokom unipolarnog perioda takva pitanja izgubila su centralni značaj. Nije postojao nuklearni protivnik koji bi mogao ravnopravno da izazove SAD u globalnoj borbi za moć.
Miršajmer zato današnje rasprave o nuklearnom oružju vidi kao često iznenađujuće naivne. Ljudi koji danas oblikuju politiku nisu morali decenijama da razmišljaju o tome kako jedna relativno mala eskalacija može proizvesti odgovor koji vodi na sledeću, višu stepenicu.
Problem nastaje upravo sada, kada je svet ponovo multipolaran.
Rusija i SAD imaju ogromne nuklearne arsenale. Kina ubrzano jača sopstvene strateške snage. Istovremeno se vode ratovi i krize u kojima su velike sile direktno ili indirektno uključene.
Znanje koje je tokom Hladnog rata razvijano pod pritiskom mogućeg globalnog uništenja potisnuto je tokom tri decenije američke dominacije.
Nuklearna opasnost, međutim, nije nestala zajedno sa tim znanjem.
Ja mislim da nije toliko problem u znanju, nego je problem u agresivnosti i blefiranju.Dignimo pretnju na visi nivo, Rusi se nece usuditi.Velika krivica je na Rusima. Pre recimo 3 god, zapad je snimao detaljno Krim i poceo da ga napada preko Ukrajine. Vazdusnim i vodenim dronovoma. Rusija nije adekvatno reagovala. Da je onda prisilila Posejdon p8 da sleti u Rusiju, zbog toga sto je aktivno sudelovao iz medjunarodnog prostora u napadima, ne bi danas trpila dalekometne udare dronova. Zapad bi malo gundjao sto je prizemljen Posejdon u Rusiji, vidio bi da se to ne sme raditi i zaustavio bi se. Ovako, kad su videli da moze, pojacavali su pritisak.
Rusi prave veliku gresku. Cekaju neku pravnu situaciju da odgovore Britancima i zapadu.Nema pravne podloge!Ne napadaju oni nego Ukrajina! Danas nije nuzno da kao pre 100 godina topovsko dzule doleti sa zapada i da se proglasi rat. Danas se ratuje i sa informacijama i spijuniranjem iz medjunarodnog prostora. Ako Britanci navode Storm shedow, oni su u ratu, bez obzira sto je polwtio iz Ukrajine. I to je lako dokazivo jer Ukrajina nema mogucn9st navodjenja u realnom vremenu.