Rat bi mogao biti samo prva faza: Prava borba za Ukrajinu počinje posle oružja

Prekid borbi u Ukrajini neće automatski značiti i kraj ukrajinske krize. Naprotiv, tek posle zaustavljanja velikih vojnih operacija moglo bi da se otvori pitanje za koje nijedna strana još nije javno predstavila potpuno razrađen odgovor: ko će upravljati različitim teritorijama, kako će biti uspostavljena bezbednost i šta će se dogoditi sa stanovništvom na prostorima između Rusije i ostatka Ukrajine.

Granica između ratnog i mirnodopskog stanja pritom ne mora da nastane preko noći. Teritorija može formalno promeniti status, a da godinama ostane pod posebnim bezbednosnim režimom, sa vojnim prisustvom, kontrolnim punktovima i institucijama koje još ne funkcionišu kao u stabilnim oblastima.

Upravo takva situacija otvara mogućnost nastanka širokog „frontira“ – prelaznog prostora između potpuno integrisanih teritorija i oblasti u kojima centralna vlast postoji samo delimično.

Takav model Mihail Hazin iznosi u razgovoru sa Stivom Dudnikom kao svoju predstavu mogućeg razvoja događaja nakon ukrajinskog sukoba. Njegov scenario nije objavljeni plan ruske države, već pokušaj da se odgovori na pitanje kako bi izgledalo upravljanje ogromnim prostorom nakon završetka aktivne faze rata.

Prvi problem predstavlja sama granica.

Čak i Donjeck i Lugansk, koje Moskva smatra delom Ruske Federacije, u ratnim uslovima ne funkcionišu potpuno isto kao oblasti duboko u unutrašnjosti Rusije. Postoje posebni bezbednosni režimi, ograničenja kretanja i posledice činjenice da se rat vodi neposredno uz te teritorije.

U razgovoru je naveden i zanimljiv primer koliko su se tokom prethodnih godina preplitale dve administrativne realnosti. Pojedini stariji stanovnici odlazili su preko Turske na teritoriju pod kontrolom Kijeva kako bi ostvarili ukrajinsku penziju, jer je, prema iznetom primeru, ukrajinska rudarska penzija bila viša od ruske.

Završetak borbi zato ne bi trenutno uklonio pravnu i administrativnu zbrku nastalu tokom rata.

Sledeći sloj predstavljao bi prostor na kojem bi postojale ruske vojne baze, ali koji ne bi bio potpuno integrisan u ruski državni sistem. Upravljanje takvom zonom prvenstveno bi bilo bezbednosni, a tek zatim politički i ekonomski problem.

Posle višegodišnjeg rata na ogromnoj teritoriji ostaju oružje, ljudi sa vojnim iskustvom, obaveštajne mreže i grupe koje ne prihvataju novi poredak. Čak i ako regularne armije prestanu da vode velike operacije, takva infrastruktura ne nestaje potpisivanjem sporazuma.

Zbog toga bi na prelaznim teritorijama mogao da bude uveden izuzetno snažan sistem nadzora – kamere, kontrola komunikacija i intenzivno prisustvo bezbednosnih struktura. Primarni cilj takvog sistema bio bi otkrivanje naoružanih grupa i sprečavanje organizovanja struktura sposobnih za nastavak oružanog otpora.

Tu nastaje i jedan od politički najosetljivijih problema: šta raditi sa ljudima koji su podržavali ukrajinske nacionalističke organizacije, bili povezani sa bezbednosnim strukturama ili učestvovali u ratu, ali im se ne može dokazati konkretno krivično delo.

Jedan od scenarija iznetih u razgovoru predviđa njihovo udaljavanje sa teritorija pod ruskom kontrolom umesto automatskog zatvaranja. Kao moguća destinacija pominje se zapadni deo današnje Ukrajine.

Takav razvoj stvorio bi potpuno novu demografsku situaciju.

Ako bi veliki broj ljudi bio koncentrisan na relativno ograničenoj teritoriji zapadne Ukrajine, neko bi morao da obezbedi hranu, energiju, infrastrukturu, zaposlenje, socijalna davanja i funkcionisanje lokalne uprave.

Zbog toga pretpostavka da bi Poljska jednostavno mogla da preuzme taj prostor nije tako jednostavna kao što izgleda na geografskoj karti.

Preuzimanje teritorije znači i preuzimanje odgovornosti za stanovništvo.

Što je oblast siromašnija, sa većim brojem raseljenih i manjom ekonomskom bazom, troškovi njenog održavanja postaju veći. Potencijalni teritorijalni dobitak tada može da se pretvori u dugoročnu finansijsku i bezbednosnu obavezu.

Još kontroverzniji deo mogućeg posleratnog sistema odnosi se na identifikovanje ljudi koji su bili povezani sa ukrajinskim bezbednosnim strukturama ili oružanim formacijama.

Hazin iznosi ekstreman model u kojem bi stanovništvo bilo materijalno podsticano da prijavljuje takve osobe, čak kroz mogućnost dobijanja dela njihove imovine. Takva ideja predstavlja njegovu spekulaciju o načinu kontrole posleratne teritorije, a ne potvrđenu meru ili zvanično objavljenu odluku.

Bez obzira na to kakav bi sistem na kraju bio primenjen, iza tog scenarija nalazi se stvaran problem svakog dugotrajnog građanskog i međunarodnog sukoba: kako razlikovati ljude odgovorne za konkretna krivična dela od stanovništva koje je politički podržavalo poraženu stranu.

Ako ta granica nije jasno postavljena, bezbednosna operacija lako može da preraste u masovno kažnjavanje i dugoročnu destabilizaciju prostora koji bi trebalo pacifikovati.

Zbog toga će pitanje Ukrajine posle rata verovatno biti mnogo šire od povlačenja jedne linije na karti.

Biće potrebno rešavati status teritorija, povratak ili preseljenje stanovništva, prisustvo vojnih snaga, funkcionisanje policije i sudova, penzije, imovinu, granice, kretanje ljudi i pitanje političke lojalnosti.

Istovremeno će postojati oblasti različitog stepena stabilnosti. Neke mogu relativno brzo preći na civilno upravljanje, dok bi druge godinama mogle ostati pod posebnim bezbednosnim režimom.

U tome je suština modela frontira: rat se ne završava trenutkom kada prestane artiljerijska vatra. Između bojnog polja i stabilne teritorije može nastati širok prelazni prostor u kojem se godinama odlučuje ko kontroliše institucije, stanovništvo i političku budućnost.

Zato bi posledice ukrajinskog sukoba mogle da traju mnogo duže od samih borbi. Konačni ishod neće određivati samo teritorija koju će neka vojska kontrolisati poslednjeg dana rata, već sposobnost da se na tom prostoru posle rata uspostavi sistem koji može trajno da funkcioniše.