Konfrontacija na Bliskom istoku sve više dobija karakter rata u kojem presudno pitanje možda neće biti ko može da izvede najveći pojedinačni udar, već ko može duže da podnosi vojne, političke i ekonomske troškove.
Iran i njemu bliske regionalne snage u takvom scenariju ne bi morale da deluju istovremeno, već bi svaka birala trenutak u skladu sa sopstvenim frontom i zajedničkom dugoročnom strategijom.
Nova struktura iranskog rukovodstva želi da dodatno učvrsti veze sa Ansar Alahom i jemenskim oružanim snagama, Hezbolahom u Libanu, Hašd al Šabijem u Iraku i snagama koje su u razgovoru opisane kao sirijski otpor u nastajanju. Svaki od tih aktera ima sopstveni sistem komandovanja i odlučivanja, ali istovremeno održavaju međusobnu komunikaciju.
Dugoročna računica predstavljena u razgovoru zasniva se na iscrpljivanju Sjedinjenih Država i Izraela, a ne na obavezi da svi frontovi budu aktivirani odjednom. Vreme operacija zbog toga postaje sastavni deo strategije.
Primer takvog pristupa vidi se u Jemenu. Jedan jemenski izvor objasnio je da potezi prema Saudijskoj Arabiji i blokiranje Bab el Mandeba prvobitno nisu bili planirani tako rano. Odluka je ubrzana zbog procene da SAD pripremaju snažnu operaciju protiv više delova takozvane osovine otpora, pa je napravljen preventivni potez.
Takav model ostavlja svakom akteru mogućnost da reaguje prema promenama na terenu. Operacija može biti ubrzana ako se pojavi neposredna pretnja, ali isto tako može biti odložena ako bi cena napada bila veća od koristi.
U Libanu upravo ta računica utiče na pitanje eventualne velike operacije Hezbolaha. Procena predstavljena u razgovoru jeste da bi ofanziva mogla izazvati odgovor sa veoma velikim posledicama po libanske civile, zbog čega izbor trenutka postaje jednako važan kao raspoložive vojne sposobnosti.
Situaciju dodatno opterećuju požari na jugu zemlje. U razgovoru su preneti navodi libanskih vatrogasaca, stanovnika i ekoloških organizacija da izraelske snage koriste dronove i zapaljivu municiju, uključujući sredstva sa belim fosforom, za izazivanje požara.
Prema podacima pripisanim libanskoj civilnoj zaštiti, u pojedinim područjima blizu linije fronta pogođeno je između 30 i 40 odsto zemljišta. Požari su zahvatili šume, maslinjake i poljoprivredne površine, dok su dronovi, prema istim navodima, u nekim slučajevima ponovo izazivali vatru nakon intervencija vatrogasaca.
Sirija predstavlja još jednu potencijalnu tačku eskalacije. Pepe Escobar tvrdi da je Iran preko Turske poslao upozorenje vlastima u Damasku da ne intervenišu protiv Hezbolaha u Libanu, uz pretnju raketnim i napadima bespilotnim letelicama ukoliko bi do takvog poteza došlo. Reč je o ozbiljnoj tvrdnji iznetoj u razgovoru, bez nezavisne potvrde u materijalu.
Značaj te poruke, ako je tačna, nije samo u njenoj oštrini. Ona bi pokazivala da komunikacioni kanali između Teherana i Ankare mogu biti korišćeni i za prenošenje upozorenja Damasku, čime se još jedan regionalni akter uvodi u sistem odvraćanja oko Libana.
Istovremeno nema očekivanja da svaki od tih frontova odmah dostigne maksimalni intenzitet. Strategija se zasniva na tome da se protivniku ne dozvoli da sam određuje tempo konfrontacije.
Najvažnija posledica takvog pristupa jeste mogućnost veoma dugog rata. U razgovoru je izneta procena da bi sukob, čak i u optimističnijem scenariju, mogao da traje još šest, sedam ili osam godina ako nijedna od glavnih strana ne ostvari vojni proboj koji bi potpuno promenio postojeći odnos snaga.
Poređenje je napravljeno sa američkim ratovima posle 11. septembra. Avganistan je prerastao u dvodecenijski sukob, dok se američka vojska u Iraku suočila sa različitim strukturama otpora i problemom istovremenog pritiska sa sunitske i šiitske strane.
Današnja situacija nije ista, ali rasprostranjenost potencijalnih frontova stvara sličan problem dugotrajnog angažovanja. Crveno more, Jemen, Liban, Irak i Sirija predstavljaju različite tačke na kojima pritisak može da raste ili opada bez istovremene aktivacije svih aktera.
Mogućnost dramatičnog vojnog preokreta ipak nije isključena. U razgovoru je izneta procena da Iran raspolaže sposobnošću da, ukoliko donese takvu odluku, pokuša da onesposobi ključnu izraelsku infrastrukturu, uključujući luke, aerodrome, važna industrijska postrojenja i nuklearni kompleks u Dimoni. To predstavlja procenu mogućih iranskih sposobnosti i scenarija, a ne tvrdnju da je odluka o takvoj operaciji doneta.
Regionalna konfrontacija istovremeno se posmatra u vezi sa mnogo širom krizom između Rusije i Zapada. Dva sukoba vode se različitim metodama: ruska strategija opisana je kao postepena i usmerena na izbegavanje neposrednog rata sa čitavim Zapadom, dok se iranski položaj predstavlja kao direktnije pitanje opstanka države.
U razgovoru se tvrdi i da između Rusije i Irana postoji razmena informacija na visokom nivou, uključujući kontakte ministarstava odbrane i vojnu saradnju. Takva veza omogućava dvema državama da prate iskustva sa različitih ratišta i prilagođavaju sopstvene metode.
Ako se istovremeno održe koordinacija regionalnih aktera, sposobnost Irana da podnosi dugotrajni pritisak i odsustvo odlučujućeg vojnog proboja bilo koje strane, konfrontacija bi mogla da se pretvori u upravo ono čega se učesnici razgovora pribojavaju – višegodišnji rat u kojem će trajanje postati jedno od glavnih oružja.
