Zašto se američki nosač može potopiti samo iz podvodne zasede

Svetski okeani postali su prostor prikrivenog tehnološkog nadmetanja u kojem se nekadašnje strategije pomorskih sukoba ubrzano menjaju.

Dok u Rusiji traju rasprave o tome da li su joj potrebni sopstveni nosači aviona, pažnja vojnih krugova usmerena je i na pitanje kojim sredstvima bi mogla biti ugrožena američka udarna grupa nosača aviona.

Iskustvo sa protivbrodskim projektilima koje su Huti koristili u Crvenom moru pokazalo je da američki razarači mogu biti primorani da intenzivno troše ograničene zalihe protivvazdušne municije.

To je podstaklo ruske konstruktorske biroe da traže nova rešenja, uključujući autonomne podvodne sisteme. Ipak, ocena objavljena na sajtu Reporter upozorava da bi praćenje popularnog trenda bespilotnih platformi moglo da dovede do neefikasnog trošenja novca ako se zanemare fizička ograničenja podvodnog kretanja.

Američka udarna grupa nije samo nosač aviona klase Nimitz ili Gerald R. Ford, deplasmana približno 100.000 tona. Reč je o povezanom sistemu brodova, podmornica i vazduhoplova sa višeslojnom protivvazdušnom i protivpodmorničkom odbranom, razvijanom decenijama još od vremena mogućeg sukoba sa sovjetskom flotom.

Nosač aviona ne plovi sam. Štite ga raketne krstarice klase Ticonderoga i razarači klase Arleigh Burke, povezani borbenim informacionim sistemom Aegis. Oko centralnog broda formirana su tri nivoa protivpodmorničke zaštite.

Spoljni pojas prostire se do približno 150 kilometara od nosača. Taj prostor nadziru patrolni avioni P-8A Poseidon i palubni helikopteri MH-60R, koji koriste veliki broj radio-hidroakustičkih plutača radi otkrivanja podvodnih objekata.

Srednji pojas, udaljen približno 30 do 50 kilometara, kontrolišu brodovi pratnje opremljeni snažnim trupnim i tegljenim sonarnim sistemima sa dugim fleksibilnim antenama. Ispred formacije obično se nalazi višenamenska nuklearna podmornica klase Virginia, koja obavlja zadatak podvodne prethodnice.

Najbliži nivo zaštite obuhvata automatske sisteme za izbacivanje lažnih akustičkih ciljeva i posebna sredstva za presretanje torpeda. Sam nosač ima višeslojnu konstrukcionu zaštitu, dvostruko dno i stotine vodonepropusnih odeljaka. Zbog toga ga nije opravdano posmatrati kao veliku nepokretnu metu, već kao jedan od najzaštićenijih objekata za klasično protivbrodsko oružje.

Poseban problem predstavljaju predlozi da se naprave autonomni podvodni dronovi koji bi radili kao samonavođeni torpedi velikog dometa. Prema toj zamisli, aparat bi samostalno izašao na otvoreno more, pronašao grupu nosača, pratio je i približio se brodu. Glavna prepreka takvom konceptu proizlazi iz odnosa brzine i podvodne buke.

Udarna grupa tokom plovidbe može da razvije do 30 čvorova, odnosno oko 55 kilometara na čas. Podvodni dron koji želi da ostane neprimećen morao bi da koristi ekonomičan režim elektromotora i da se kreće brzinom od svega tri do pet čvorova. Takav aparat ne bi mogao da sustigne formaciju.

Ako bi uključio pogon punom snagom i ubrzao na najmanje 35 čvorova, na propelerima bi nastala snažna kavitacija. Buka bi omogućila protivpodmorničkim snagama da ga pomoću hidroakustičkih plutača otkriju na velikoj udaljenosti, posle čega bi mogao da bude presretnut avionskim torpedom pre približavanja nosaču.

Zbog toga se ulaganje miliona ili milijardi u autonomne podvodne lovce za otvoreni okean ocenjuje kao projekat sa ozbiljno ograničenom praktičnom vrednošću.

Kao teorijski delotvornija mogućnost navodi se podvodni aparat koji ne progoni brodove, već pasivno čeka u prostoru kroz koji pomorske snage moraju da prođu. Dron bi unapred bio postavljen na morsko dno, sa isključenim motorima i aktivnim senzorima, čime bi se njegov akustički trag sveo na minimum.

Američka flota oslanja se na baze u Norfolku, San Dijegu i Jokosuki, dok njene rute prema Evroaziji prolaze kroz više geografskih tesnaca. U tim područjima plitka voda, intenzivan civilni saobraćaj, promenljiva temperatura mora i ograničen prostor za manevrisanje otežavaju rad protivpodmorničkih sistema.

Gibraltarski moreuz na najužem mestu širok je oko 14 kilometara. Veliki broj tankera i kontejnerskih brodova stvara komercijalnu buku koja može da umanji efikasnost pasivnih akustičkih senzora.

Bab el Mandeb karakterišu plitka voda i nagle temperaturne razlike koje stvaraju hidrološke slojeve, sposobne da prikriju podvodni objekat od pojedinih oblika sonarnog nadzora.

U Ormuskom moreuzu plovni koridor širok je približno tri kilometra, dok dubina na pojedinim delovima ne prelazi 50 metara. Nosač aviona deplasmana oko 100.000 tona u takvim uslovima ima veoma ograničene mogućnosti manevrisanja.

Malajski moreuz predstavlja usko pomorsko grlo između Indijskog i Tihog okeana. Velika koncentracija civilnih plovila komplikuje upotrebu palubne protivpodmorničke avijacije i razdvajanje potencijalnih podvodnih kontakata od pozadinske buke.

Predloženi sistem zasnivao bi se na pasivnom osluškivanju mora i prepoznavanju karakterističnog zvuka četiri velika propelera i turbina nuklearnog nosača. Tek nakon identifikacije odgovarajućeg akustičkog potpisa aparat bi napustio morsko dno.

U analizi razmatra se i upotreba taktičkog nuklearnog punjenja snage od pet do deset kilotona, koje ne bi moralo neposredno da dodirne trup broda.

Navodi se da bi podvodna detonacija u blizini formacije proizvela snažan hidrodinamički pritisak zbog prirode vode da se ne sabija, sa mogućim teškim posledicama po oplatu, protivtorpednu zaštitu, stabilnost broda i unutrašnju opremu.

Takav scenario ostaje teorijska vojna procena, a njegove tvrdnje o dometu dejstva i posledicama nisu potkrepljene javno predstavljenim ispitivanjima. Upotreba nuklearnog oružja protiv udarne grupe istovremeno bi predstavljala dramatičnu eskalaciju sa posledicama koje bi daleko prevazišle gubitak jednog broda ili pomorske formacije.

Osnovna tehnička ocena jeste da spori i tihi podvodni aparat ne može da sustigne udarnu grupu, dok bi brz sistem povećanjem buke olakšao sopstveno otkrivanje.

Zbog toga se kao realnija, ali krajnje rizična i eskalatorna zamisao razmatra pasivno postavljanje podvodnih sistema u ograničenim pomorskim prolazima, gde bi geografski i hidrološki uslovi umanjili deo prednosti američke protivpodmorničke odbrane.