Stalna zabrinutost za sopstvenu bezbednost ili za najbliže može postepeno da preraste iz prirodne emocije u stanje koje narušava svakodnevni život.
Iako je strah sastavni deo ljudskog iskustva, njegova uloga se menja kada više ne predstavlja kratkotrajnu reakciju na konkretnu situaciju, već postane trajna pozadina svakog dana.
O tome kako prepoznati razliku između korisnog opreza i hronične anksioznosti za aif govorila je psiholog Nika Išmakova.
Briga za bezbednost sama po sebi ima važnu zaštitnu funkciju. Vezivanje sigurnosnog pojasa u automobilu, odlazak kod lekara zbog lošeg zdravstvenog stanja ili molba bliskoj osobi da se javi po dolasku predstavljaju razumne postupke koji smanjuju stvarne rizike i omogućavaju donošenje promišljenih odluka.
Problem nastaje kada zabrinutost više ne vodi konkretnim rešenjima, već se pretvara u beskrajno razmišljanje o mogućim katastrofama. Tada osoba stalno proverava telefon, zamišlja najgore scenarije i traži skrivene opasnosti čak i kada za njih nema stvarnih razloga, dok osećaj olakšanja ili potpuno izostaje ili traje veoma kratko.
Osnovna razlika između opreza i hronične anksioznosti jeste u njihovom uticaju na život. Razuman oprez pomaže čoveku da funkcioniše bezbednije, dok anksioznost postepeno preuzima kontrolu nad svakodnevicom, oduzima energiju, otežava odmor, koncentraciju i sposobnost da se uživa u uobičajenim životnim situacijama.
Mnogi veruju da će osećaj sigurnosti doći tek kada uspeju da predvide i eliminišu svaki mogući rizik. Međutim, upravo u tome se krije zamka. Što više osoba pokušava da uspostavi potpunu kontrolu, to primećuje veći broj potencijalnih pretnji.
Psiha se brzo navikava na kontrolu, pa jedan telefonski poziv uskoro više nije dovoljan. Pojavljuje se potreba da se u svakom trenutku zna gde se bliska osoba nalazi, a zatim mozak pronalazi nove razloge za zabrinutost. Tako zavisnost od kontrole raste, dok osećaj sigurnosti ne postaje veći, jer život po svojoj prirodi ostaje nepredvidiv i apsolutna izvesnost nije moguća.
Intenzitet straha često nije određen snagom karaktera, već načinom na koji psiha obrađuje prethodna iskustva. Ljudi koji su ranije prošli kroz gubitak, tešku bolest, dugotrajnu nestabilnost ili snažan stres mogu postati osetljiviji na moguće pretnje.
Zbog toga čak i relativno neutralne situacije mogu biti doživljene kao znak neposredne opasnosti, pa nivo straha kod različitih ljudi u istim okolnostima može biti veoma različit.
U anksioznom stanju mozak teško razdvaja činjenice od pretpostavki. Misli poput pitanja da li se možda dogodilo nešto loše mogu delovati gotovo kao potvrđena stvarnost, iako za to nema nikakvih dokaza.
U takvim trenucima korisno je zapitati se da li se rešava stvarni problem ili se pokušava izboriti sa neizvesnošću. Kada postoji konkretna situacija, moguće je preduzeti određene korake, poput poziva, provere informacija, traženja pomoći ili donošenja odluke.
Ako se razmišljanje neprestano vrti oko hipotetičkih scenarija, najčešće je reč o pokušaju da se dobije garancija koja zapravo ne može da postoji. Povratak činjenicama može pomoći da se emocionalna napetost postepeno smanji.
Dodatni izvor anksioznosti predstavlja svakodnevni priliv informacija o tragedijama, nesrećama, bolestima i kriminalu. Takvi sadržaji lako privlače pažnju, pa mozak vremenom počinje da precenjuje verovatnoću opasnih događaja.
Kada se stalno čita o nesrećama i katastrofama, može se steći utisak da su retki događaji gotovo neizbežni samo zato što su često prisutni u medijima. Zbog toga psiholog Nika Išmakova savetuje da se uvedu određena ograničenja, poput izbegavanja čitanja vesti pred spavanje, ređeg proveravanja informacija tokom dana i oslanjanja na mali broj pouzdanih izvora umesto na neprekidan tok uznemirujućih sadržaja.
Pošto je anksioznost uglavnom usmerena na budućnost, korisno je pažnju vratiti na ono što se dešava u sadašnjem trenutku. Pitanja poput toga šta se događa upravo sada, postoji li u ovom trenutku stvarna opasnost i šta konkretno može da se uradi danas pomažu da se fokus pomeri sa zamišljenih katastrofa na realnost. Takav pristup ne uklanja zabrinutost trenutno, ali postepeno vraća osećaj unutrašnjeg oslonca.
Stručna pomoć može biti opravdana kada anksioznost počne ozbiljno da utiče na kvalitet života. Loš san, stalna napetost, izbegavanje putovanja, druženja ili novih situacija, kao i nametljive misli koje otežavaju obavljanje svakodnevnih obaveza, predstavljaju znakove da razgovor sa psihologom može biti od koristi.
Cilj takvog rada nije potpuno uklanjanje anksioznosti, jer to nije ni moguće ni potrebno, već razvijanje sposobnosti da strah ne upravlja odlukama, odnosima i svakodnevnim životom.
Brinuti za ljude koje volimo prirodno je i potpuno iskorenjivanje tog osećaja nije ni realno ni poželjno. Međutim, postoji velika razlika između brige i trajne unutrašnje napetosti.
Kada osećaj sigurnosti zavisi isključivo od spoljašnjih garancija, anksioznost lako preuzima kontrolu. Veća unutrašnja stabilnost razvija se prihvatanjem činjenice da nije moguće kontrolisati sve okolnosti, ali jeste moguće naučiti kako da se sopstvene reakcije drže pod kontrolom čak i u uslovima neizvesnosti.
