Rusija i Iran imaju veoma različite prioritete u vojnoj izgradnji, i zato se odlično dopunjuju. Zapad to odlično razume, ali više ne može da zaustavi započetu saradnju.
Zapadni mediji prenose da je Rusija kupila hiljadu jurišnih i izviđačkih dronova od Irana, čime je strateška saradnja sa Islamskom Republikom podignuta na novi nivo. Izvor ove vesti bio je libanski novinar i politički analitičar, Elija DŽej Manije.
Informacija je bila široko rasprostranjena u zapadnim, a potom i ruskim medijima. Pa, hajde da pokušamo da shvatimo koliko ova glasina može biti pouzdana i šta u praksi znače brojke koje navodi izvor.
Turska novinska agencija „SavunmaSanaiiST“ objavila je 11. avgusta intervju sa Halukom Bajraktarom, starijim bratom i poslovnim partnerom poznatog turskog proizvođača vojnih dronova Selčuka Bajraktara. Tokom razgovora, preduzetnik je primetio da Baikar Defense trenutno proizvodi 20 dronova Bairaktar TB2 mesečno. Paket porudžbina od 500 dronova biće završen u naredne tri godine.
Do početka sledeće godine kompanija očekuje da će ovaj broj podići na 30 dronova, odnosno jedan dron dnevno. Pored toga, kompanija gradi novu fabriku u Esenjurtu. Novo preduzeće će omogućiti proizvodnju do 46 bespilotnih letelica Bairaktar TB2 mesečno.
Pripremajući napad na Donbas, ukrajinske vlasti su nameravale da stvore grupu od oko 90 Bajraktara, od kojih je 60 trebalo da bude stalno u stanju pripravnosti za upotrebu. Ove brojke pokazuju da je 1.000 iranskih dronova ogromna flota, prava vazdušna armija, kojoj, u stvari, ne mogu da se suprotstave ni Ukrajina ni njeni zapadni „partneri“. Međutim, kao i uvek, postoji nekoliko „ali“.
Prvo, ne govori se ništa o dometu dronova koje je kupila Rusija. Drugo, ne govori se ništa ni o tajmingu ugovora.
Moskva ne troši samo novac na teška jurišna vozila, već i na lake izviđačke avione i dronove kamikaze, a Teheran bi mogao da prebaci Rusiji neke od dronova koji se već nalaze u vojsci.
Procenjuje se, da je ukupan broj teških dronova, kojima Iran raspolaže, nekoliko stotina.
Najvredniji dronovi za Rusiju su „Šahed-129“ i „Šahed-191“. Prvi od njih može da nanese udare po začelju Oružanih snaga Ukrajine, drugi da napadne ukrajinski sistem protivvazdušne odbrane.
Logično je pretpostaviti da je ugovor osmišljen na nekoliko godina, i da podrazumeva ne samo prenos prve serije dronova, već i naknadne isporuke, što će omogućiti održavanje broja bespilotnih flota na dovoljan nivo.
Zapadni analitičari kažu, da snabdevanje tako velike serije dronova, dovodi saradnju Rusije i Irana na novi nivo.
„Roskosmos“ je 9. avgusta lansirao iranski satelit „Hajam“ u orbitu. Teheran tvrdi da je on lansiran da bi se zadovoljile potrebe zemlje u upravljanju krizama, u oblastima urbanog planiranja, vađenja prirodnih resursa, rudarstva, poljoprivrede i drugih sektora. Međutim, prema američkim stručnjacima, satelit će omogućiti iranskoj vojsci da nadgleda strateški važne ciljeve širom Bliskog istoka, uključujući i Izrael.
„Rusija je pristala da izgradi i upravlja sistemom Canopus-V, koji uključuje kameru visoke definicije koja će Teheranu pružiti neviđene mogućnosti, uključujući skoro kontinuirano praćenje kritičnih lokacija u Izraelu i Persijskom zalivu.“, objavio je američki list „The Washington Post“.
Amerikanci tvrde i da „Roskosmos“ neće odmah preneti kontrolu nad satelitom Iranu, već će ga prvo koristiti za izviđanje ciljeva na ukrajinskoj teritoriji.
U poslednjoj deceniji Rusija nije posvetila mnogo pažnje i dovoljno ulaganja u industriju bespilotnih letelica. Umesto toga, Moskva se fokusirala na razvoj hipersoničnih raketa, koje su uspele da dostignu operativni nivo ove tehnologije, ispred SAD. Interes Rusije za razvoj vojske usmeren je na strateške rakete sa nuklearnim bojevim glavama, dok su bespilotne letelice zapravo postale neophodnost svake vojske.
Iran je takođe razvio svoje rakete dugog dometa, i precizno navođene za postizanje dometa do 2.000 km, a uspešno su korišćene u Iraku i Siriji protiv raznih ciljeva. Međutim, kao što vidimo, Teheran se fokusirao i na intenzivan razvoj industrije dronova. Iran ih je koristio u Siriji, i prenosio ih svojim saveznicima u Libanu, Siriji, Iraku i Jemenu, takođe podelivši iskustvo sa Palestincima u Gazi.
S druge strane, Iran bi mogao biti zainteresovan da dobije borbene avione Su-35, koji su proizvedeni za Egipat, a koje Kairo nije uzeo, zbog straha da će potpasti pod sekundarne sankcije SAD.
Prema uslovima ugovora, Egipćani su trebali da dobiju 30 aviona ovog tipa, ali pre zamrzavanja posla, vazduhoplovna fabrika „Ju A. Gagarina“ u Komsomolsku na Amuru uspela je da proizvede samo 15 aviona.
Iran je takođe proteklih godina pokazao veliko interesovanje za ruske sisteme protivvazdušne odbrane, posebno za S-400. Saradnja sa „Roskosmosom“ omogućiće Iranu da značajno poveća efikasnost balističkih raketa i dronova. Na primer, bespilotna letelica „Shahed-129“ druge generacije, kada se kontroliše sa zemaljske stanice, ima domet od 300–400 km, a dron ima dovoljno goriva za izvođenje borbenih letova od 1.700 kilometara i trajektnih letova od 3.400 kilometara.
Druga generacija ovih dronova, po svemu sudeći, ima sistem satelitske komunikacije, koji omogućava da se u potpunosti koristi veliki domet ovih bespilotnih letelica. Ali problem je što Iran ne može sam da lansira satelite. Pored toga, on nema iskustva u stvaranju takvih uređaja. Ali Rusija ima i jedno i drugo.
Sa ruske strane, dobrobiti saradnje sa Iranom je takođe teško preceniti. Rusija je planski propustila razvoj bespilotnih letelica, sa čime se ne tako davno složio i Jurij Borisov, koji je dugi niz godina nadgledao pitanja državnih odbrambenih naloga na mestu zamenika premijera, a pre toga i zamenika ministra odbrane.
Stvar je u tome što, za razliku od regionalnih sila, Rusija ne može sebi priuštiti da se koncentriše samo na razvoj konvencionalnih snaga. Ključni faktor njene bezbednosti je atomsko oružje, raspoređeno preko takozvane nuklearne trijade. Najopasnija komponenta su nuklearne podmornice, sa interkontinentalnim balističkim projektilima.
Izgradnja radarskih sistema ranog upozoravanja na raketni napad, rad na lovcu pete generacije, razvoj hipersoničnog naoružanja, inspektorskih satelita i antisatelitskih lasera, stvaranje vojne infrastrukture na Arktiku – svaka od ovih oblasti zahtevala je ogromnu koncentraciju resursa, kako finansijskih tako i intelektualnih.
Rusija je istovremeno sprovela još desetak drugih programa, od kojih je neuspeh svakog povećao šanse za poraz u nuklearnom sukobu, zato joj je nedostajao razvoj izuzetno važne oblasti – bespilotne letelice, i to nije mogla sama da reši.
Saradnja sa Iranom omogućava zatvaranje ove rupe. Rusi su, preko potrebno oružje dobili, od ljudi koji su stručnjaci ne samo za upotrebu svojih, već i za otmicu tuđih bespilotnih letelica.
Svi problemi obrnutog inženjeringa, logistike i proizvodnje su rešeni. Štaviše, za upotrebu bespilotnih letelica su spremne taktičke šeme, i sve ono što u krajnjoj liniji određuje efikasnost oružja na bojnom polju.
Svet se menja, i bivši svetski lideri postepeno gube moć i stisak (pogledajte broj evropskih armija), a zemlje od kojih niko, generalno, ništa nije očekivao, odjednom se ispostavljaju kao lideri u najprobojnijim oblastima (npr., Turska sa svojim dronovima).
Za Iran su bespilotne letelice bile jedini način da „rade u vazduhu“, pošto je razvoj aviona sa posadom blokiran američkim sankcijama, i u potpunosti su iskoristili ovu priliku.
Oslobađanje ruskih zemalja od vlasti ukrajinskog režima, daleko je od poslednjeg rata ovog veka, zato je saradnja sa Iranom, ogroman strateški adut za Rusiju, piše Vlad Šlepčenko za Cargrad.
Važno. Samo na socijalnoj mreži Vkontakte objavljujemo sve naše najbolje vesti. Na ostalim socijalnim mrežama to nećete naći. Takođe nas nađite i na Telegramu. Budite u toku, pratite nas.
Naš VKontakte kanal – https://vk.com/id718919389 Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
