Zna se kraj bajke – Zato su izbori u Americi važni za čitav svet

3. јануар 2024.

Sad se vidi, posle Avganistana, ukrajinske krize i batrganja Izraela s Hamasom u Gazi – da je car go. I zna se kraj bajke. Samo se mnogi plaše da hipnotisani hipnotizer ne pomisli da Ruse sad može da zaustavi, kao Truman 1945, ako baci atomsku bombu

Nacija koja iz godine u godinu nastavlja da troši više novca na vojnu odbranu nego za programe društvenog uzdizanja ide ka duhovnoj smrti, govorio je Martin Luter King šezdesetih godina.

Amerika se 1968. rešila „ptice rugalice“ Kinga.

Ovih dana su pažljiviji analitičari podsećali da sa Amerika tih šezdesetih, kad je nekakvo buđenje bilo na horizontu, „rešila“ i predsednika Džona Kenedija (1963), radikalnog pobunjenika Malkoma Iksa (1965) a i ambicioznog predsednikovog brata Bobija Kenedija (1968).
Iza tih dramatičnih ubilačkih činova tekao je život – od rđanja institucije do komplikovanijeg življenja običnih ljudi što registruju samo komšije, porodica i statistički zapisi.

Činiti dobro običnom čoveku

U SAD je pre godinu dana bilo registrovanih 12.500 lobista – dakle ljudi koji za interese najbogatijih utiču na donošenje zakona i krucijalnih odluka. Davne 1971. tih radenika je bilo – 171. Oni su jasna objava „legalizovanju korupcije“. Istovremeno SAD jašu okolo po svetu i prete narodima i državama što imaju raširenu korupciju!?

Posledice se prećutkuju, ali ne mogu se sakriti. „Priznato je da SAD imaju najveću ekonomiju na svetu, ali životni standard u Rusiji se mnogo više poboljšao u poređenju sa Amerikom u poslednje dve decenije.“

[adsenseyu1]

Evo ovako: pre 25 godina (1998) više od trećine (36 odsto) Rusa je živelo ispod granice siromaštva. Zapad je razarao SSSR do poslednjeg zalogaja naroda koji nije imao svoju državu koja bi brinula o njemu. Međutim, Rusi su odlučili da im „pomoć“ Zapada više ne treba i – 2013. godine 11,2 odsto ih je bilo ispod linije neljudskog siromaštva. A 2022 – 9,8 odsto. U brojevima – realna prosečna godišnja zarada Rusa 2017. bila je dva puta veća nego 2005. godine.

Bacimo pogled na slučaj Amerike, takođe zemlje izuzetnog bogatstva i resursa. Godine 2002. stopa siromaštva je bila 12,1 odsto, dvadeset godina kasnije – 12,4 procenta. Trend karakterističan za Zapad. U Francuskoj je ta stopa 2020 – 14,6 odsto.

Glavna obaveza predsednika Vladimira Putina, posle jasne podrške naroda u ukrajinskoj krizi, postaje – da se njegovom narodu preraspodeli još više društvenog bogatstva izuzetno bogate zemlje.

Šta je država bez pravednosti

Aleksandar Solženjicin, koji je krajem devedesetih video „Rusiju u provaliji“ (naslov njegove knjige), doživeo je da se njegov narod diže i da je na putu da ostvaruje i njegov zov iz 1974: „Blaženi Avgustin je negde napisao: ‘Šta je država bez pravednosti? Skup razbojnika’. Poražavajuća tačnost ove misli je da bi je mnogi i danas, posle petnaest vekova, priznali.“

Kako raste Putinova armija, mnoge prostore bi mogla da osvoji, ali veliki izazov za ozbiljnog vođu danas je da pravi državu bez pljačkaša i razbojnika!

U tom pogledu na svet frontmeni zapadne civilizacije izgledaju kao strašila. „Svet danas ima 6,8 milijardi ljudi… idemo ka 9 milijardi“, govorio je Bil Gejts 2010. „Ako zaista dobro radimo sa vakcinama, zaštitom zdravlja, reproduktivnim servisima, biće nas manje, verovatno, 10 do 15 odsto.“ Za ovakve vizionare skovan je pojam – sociopata. To su ljudi koji se „projavljuju kroz neispravna moralna uverenja. Nepoznati su im osećaj krivice, saosećanje, kajanje itd… Nemaju osećaj savesti“.

U globalnom javnom mnjenju najglasniji i najuticajniji su sociopati sa Zapada. Bestidnost kojom je vođena operacija kovid-19 veliki je primer. Njihov odnos prema pravu drugih da se zaštite – Rusija u Ukrajini ili Kina u Južnom kineskom moru – zaprepastio bi nas da nas nisu navikavali decenijama.

Da, to se more zove „kinesko“, ali oni se ponašaju kao da je to Meksički zaliv. A mi, hipnotisani i drogirani, klimamo glavom.

Pogled sociopate i stvarnost

Ali: „Zamislite sledeću sliku: zapatisti, podržani od Rusije i Kine (na primer, a možete uzeti bilo koju drugu grupu), preuzimaju vlast u Meksiku. Ruski i kineski vojni instruktori počinju da ih obučavaju, snabdevaju ruskim oružjem i daju im kineski novac. Zabranjuju engleski jezik, ubijaju gringose na svojoj teritoriji, viču ‘Teksas je Meksiko’ i ‘Aztlan će biti meksički sa ljudima ili bez njih. I još, da bi slika bila potpuna, Rogozin se obraća meksičkim borcima (samo kao primer, sve sličnosti sa pravim Rogozinom su slučajne) rečima: ‘Sledeće godine počinjemo našu veliku ofanzivu’ i saopštava novinarima: ‘Kad Meksikanci ubijaju Amerikance, to je naša najbolja investicija’.“ Piše ovako jedan razumni Amerikanac, ali to nije za mejnstrim već se može razbacivati preko skrajnutih mreža i ruskog Telegrama.

Kome bi u društvu kojim kormilare sociopate koristilo da se drži logike na koju podseća Aleksandar Rodžers, kako se zove ovaj čovek koji se usuđuje da uključi zdrav razum? Nikome, jer oni sve i rade da logika odumre, a zdrav razum se zameni dostignućima „zdrave“ VI.

Kad bi se Jozef Gebels nekim čudom pridigao, zaprepastilo bi ga kako su sva njegova dostignuća (logika i tehnike propagande) prvo propuštena kroz „toplog zeca“ slobodne javnosti, a onda – preuzeta u potpunom obimu i dubini. I zažalio bi što je bio toliko odan svojoj ideji pa dao za nju i sebe i porodicu. Mogao je kao toliki, od njega manje sposobni nacisti, da obuče novu uniformu i da u „novom svetu“ radi punom parom. Jedino ne bi mogao da računa na Nobelovu nagradu za mir, jer za to se traže baš jaki igrači – „bez osećanja savesti“.

Neće se u 2024. to carstvo laži istopiti, ali će se sve više povlačiti pred drugim svetskim poretkom. Jer čak i onima koji nemaju razloga da budu empatični prema Americi, kao udar po zdravom mozgu deluju scene kad predsednik svetske sile – kojemu su nadohvat ruke razna po svet opasna sredstva – pada na stepeništima, nekontrolisano govori, gleda kao dete u šarena vrata…

Kako je uopšte došlo do toga da je njegova staračka bolest postala glavna preporuka za upražnjavanje tog mesta? Dok se pitamo, razumemo da to uopšte nije slučajno.

Vratimo se zato u vreme s početka ovog zapisa, kad je 1971. Amerika iznenađena objavljivanjem Pentagonskih papira, koji su jasno pokazali da je sve što su političari i mediji javljali Amerikancima o Vijetnamskom ratu (1957–1973) bilo – laž. Totalno dezinformisanje u zemlji „slobodnog sveta“, koja je svima držala i drži lekcije o „slobodi štampe“!

Hana Arent je u nevelikoj studiji „Laž u politici“ opisala tu „očajnu priču“ konstatujući „kako je istina da su Sjedinjene Države na kraju Drugog svetskog rata bile najbogatija zemalja i dominantna sila, dok je danas, samo četvrt veka kasnije, slika g. Niksona o ‘jadnom bespomoćnom džinu’ neprijatno tačan opis ‘najmoćnije zemlje na Zemaljskoj kugli'“.

Posledica je to američke „arogancije moći“ (V. Filbrajt), a koja sistematski proizvodi odnos u kojoj se stvarnost smatra nedoraslom američkoj moći: „Danas ima istoričara koji tvrde da je Truman dopustio da se na Hirošimu baci bomba kako bi Ruse oterao iz Istočne Evrope (s poznatim rezultatom!) Ako je to tačno, što je sasvim mogućno, onda prve početke tog neuvažavanja stvarnih posledica jedne radnje, zato što se ima neki daleki cilj, možemo pratiti unatrag do onog sudbonosnog ratnog zločina koji je okončan poslednji svetski rat.“

Da li je Truman demode

Hana Arent je tih sedamdesetih imala i projekciju budućnosti takve sile: „Nesposobna da pri oružanoj nadmoći od 1.000 : 1 za šest godina otvorenog ratovanja pobedi jednu malu naciju; nesposobna takođe, da izađe na kraj sa problemima u sopstvenoj zemlji i da zaustavi brzo propadanje velikih gradova; dospevši do tačke na kojoj, zbog besmislenog rasipanja, nastupivša inflacija i obezvređivanje monete ugrožavaju njenu poziciju na svetskom tržištu baš kao i životni standard kod kuće – Amerika se izlaže opasnosti da izgubi mnogo više nego što je samo pretenzija na vođenje sveta.“

„Na području politike, gde su prikrivanja i svesna obmana svagda igrali veliku ulogu, samoobmanjivanje je opasnost par excellence; čovek koji upada u svoje sopstvene laži, gubi svaki kontakt ne samo sa sopstvenom publikom nego i sa stvarnim svetom koji će mu se osvetiti, pošto on iz njega, dabogme, može da izađe samo u mislima.“

I sada, gotovo pola veka posle tih događanja, svet ćuti i nada se da će se u 2024. rešiti tih deprimirajućih prizora od kojih se ne možete skloniti ni kad ste prozreli njihovu banalnost. Jeste vidi se sad, posle Avganistana (2021), ukrajinske krize (2022) i batrganja Izraela s Hamasom u Gazi – da „car je go“. I zna se kraj bajke. Samo se mnogi plaše da hipnotisani hipnotizer ne pomisli da Ruse sad može da zaustavi, kao Truman 1945, ako baci atomsku bombu… Bilo gde. Ima toliko pogodnih mesta.

Zato su izbori u Americi važni za čitav svet.

Slobodan Reljić (rt.rs)