Kada je gen neandertalaca prvi put sekvenciran u 2010. godini i upoređen sa našim, naučnici su primetili da se njihovi geni takođe pojavljuju u našoj DNK.
Zaključak je bio neizbežan: naši preci su se razmožavali sa drugom vrstom, sada izumrlih ljudi, koji danas žive u našim genima.
Ubrzo posle, 2012. godine, sekvenciran je gen Denisovana, koji je otkrio slične slučajeve ukrštanja. Rezultat je da je naša DNK danas prošarana delovima drevnih ljudskih grupa koje nisu preživele do današnjih dana. Geni iz Denisovana i Neandertalaca nisu prisutni u svim DNK – na primer, neki afrički narodi ih nemaju, dok Evropljani imaju samo neandertalske gene.
[adsenseyu1]
S jedne strane, nije šokantno to što DNK drugih ljudskih grupa postoje u nama. Današnji čovek je rezultat milionskih godina evolucije; možemo nabrojati brojne drevne vrste među našim precima. Međutim, neandertalski i denisovanski doprinosi našoj genetičkoj strukturi dogodili su se nedavno, nakon što se H. sapiens već odvojio od drugih ljudskih grupa. Ta zbijanja, koja se nazivaju i introgresijama, nisu stvorila novu vrstu ljudskog bića nego su obogatili već postojeću. Neke od osobina koje smo stekli i dalje su relevantne za naš današnji život.
Neki dokazi takođe ukazuju na to da u našoj DNK može biti gena više od dve grupe ljudi, koje istraživači ponekad nazivaju „loza duhova“.
Lov na duhove
Naučnici su počeli da otkrivaju našu zapletenu prošlost na nekoliko različitih načina. Za grupe kao što su Neandertalci i Denisovani, čija DNK još uvek preživljava u nekim fosilima, bilo je najlakše. Nakon što su sekvencirali njihove genome, arheolozi su ih jednostavno uporedili sa našim. Pronalaženje delova naše DNK koji izgledaju evidentno slični onima iz drevne grupe je jaka indikacija da su se naši preci u nekom trenutku mešali sa njima.
Matematički modeli koje naučnici koriste da bi pronašli lozu duhova u genetskim podacima su složeni, ali se obično svode na potragu za grupama gena kod specifičnih grupa ljudi koji ih danas izdvajaju od drugih modernih ljudskih populacija.
Razumevanje nasledstva
Geni, koje su mnogi od nas nasledili od drugih ljudskih grupa ostaju, u mnogim slučajevima, aktivni u našim telima do danas. Geni neandertalaca i denisovana danas utiču na funkcionisanje našeg imunog sistema. Neandertalskim genima se pripisuje da utiču i na keratin u telu (što čini našu kosu, između ostalog) i na to kako reagujemo na UV svetlo. Ovi geni su verovatno preuzeti nakon što su ljudi migrirali na sever, iz Afrike u Evropu, gde su ukrštanja sa našim neandertalskim rođacima možda pomogla u našoj brzoj adaptacija na hladnu klimu.
Jedinstveni gen Denisovana, poznat kao EPAS1, pronađen kod savremenog Tibetanca, menja način na koji njihova tela proizvode hemoglobin, protein u crvenim krvnim zrncima koji nosi kiseonik. Gen pomaže efikasnijem kretanju kiseonika kroz njihova tela na nadmorskoj visini i verovatno je bio instrument koji im je omogućio da kolonizuju svet visokih Tibetanske visoravni.
[adsenseyu4]
Ostale genetske zadužbine su se pokazale problematičnijim. Neki geni iz neandertalaca su povezani sa depresijom i infarktom miokarda, kao i alergijom. Neki geni drevnih vrsta pomažu našem imunološkom sistemu, dok nas drugi mogu izložiti bolestima poput lupusa, Kronove bolesti i dijabetesa tipa 2.
Dokazi o lozi duhova se grade, ali kada se naučnici moraju osloniti isključivo na genetske dokaze, teško je napraviti hermetičan slučaj za postojanje druge vrste. Postoje brojni faktori koji otežavaju rad genetičara – pod kakvim evolucionim pritiscima je stanovništvo, veličina te populacije, do koje mere se mešala sa drugim ljudskim populacijama kao i genetski uska grla – događaj u kom samo deo populacije preživi da bi proizveo potomstvo. Ono za šta se veruje da su duhovi, ponekad nisu ništa više od metaforičkih zavesa koje lepršaju na vetru.
Nedavni dokument Nature Communications osvetljava neke od nedostataka ovog metoda. U njemu tri istraživača iz Španije i Estonije kažu da su pronašli dokaze o lozi duhova u DNK ljudi azijskog i okeanskog porekla, na osnovu složene statističke analize i algoritama mašinskog učenja.
Počeli su sa konstruisanjem veštačkog genoma pomoću kompjuterskog programa koji simuliše genetičke informacije i zatim ga uparili sa demografskim modelima drevnih ljudi. To im je dalo „in silico“ genom koji su mogli da uporede sa stvarnim, kaže koautor studije Oskar Lao, populacioni genetičar Centra za genomsku regulaciju u Barseloni. Oni su ove simulacije vodili milion puta.
Onda su posmatrali šta je u evolutivnoj istoriji veštačkog genoma dovelo do tog gena, sa implikacijom da je ono što je stvorilo DNK u kompjuterskom genomu moglo da se desi i u stvarnom životu. Izračunavanje prosečnog rezultata miliona simulacija dalo im je ono što kažu da je aproksimacija pravog genoma.
Zatim su pokušali da uklope podatke u nekoliko različitih scenarija koji opisuju interakcije između različitih linija drevnih ljudi. Onaj koji najbolje odgovara, kažu oni, je model koji uključuje dosad nepoznatu grupu drevnih ljudi koji se ukrštaju sa modernim ljudima. Ovi ljudi bi bili hibrid Neandertalaca i Denisovaca, kažu autori.
Da li će ih biti još?
Kako naučnici tvrde da postoje dokazi o nepoznatim populacijama u našoj zajedničkoj prošlosti, razumno je zapitati se koliko još ih mogu naći. Dokaze koje imamo do sada o lozi duhova, uglavnom se odnose na naznake, bez (po definiciji) čvrstih dokaza koji ih podržavaju.
Međutim, budući arheološki nalazi – koji pružaju stvarne, čvrste dokaze – mogu nas iznenaditi, posebno ako možemo izolovati DNK iz ostataka. Dokazi o Denisovskim DNK u našem genomu, na primer, verovatno bi bili prilično slabi da nismo uspeli da sekvenciramo njihov DNK.
Budući nalazi mogu da pretvore današnje loze duhova u opipljive vrste, koje su živele i disale i koje su ukrštale svoje genetske istorije sa našima. Njihova tela mogu nestati, ali njihov DNK živi.
Webtribune.rs
