Dobrodošli u 2030. godinu. Dobrodošli u moj grad – ili bi trebalo reći „naš grad“. Ne posedujem ništa. Ne posedujem auto. Ne posedujem kuću. Ne posedujem nikakve uređaje ili odeću.
Ovo je koncept budućnosti prikazan u tekstu koji je magazin Forbs objavio još 2016. godine.
Tekst prenosimo u celini:
Možda vam se čini čudnim, ali to ima savršenog smisla za nas u ovom gradu. Sve što ste smatrali proizvodom, sada je postalo usluga. Imamo pristup prevozu, smeštaju, hrani i svim stvarima koje su nam potrebne u svakodnevnom životu. Sve ove stvari jedna po jedna postale su besplatne, tako da na kraju nije imalo smisla da posedujemo puno.
Komunikacija je postala digitalizovana i besplatna za sve. Čista energija postala je besplatna, stvari su počele da se kreću veoma brzo. Cena prevoza dramatično je opala. Više nije bilo smisla da posedujemo automobile, jer smo u roku od nekoliko minuta mogli da zovemo vozilo bez vozača ili leteći automobil za duža putovanja.
Počeli smo da se prevozimo mnogo organizovanije i koordinisanije kada je javni prevoz postao brži i komforniji od automobila. Sada teško mogu da verujem da smo prihvatali zagušenja i gužve u saobraćaju, a da ne spominjemo zagađenje vazduha od motora sa unutrašnjim sagorevanjem. O čemu smo razmišljali?
Ponekad koristim svoj bicikl kad odem kod nekoga od prijatelja. Uživam u vežbi i vožnji. Neke stvari nikada ne gube na značaju: hodanje, biciklizam, kuvanje, crtanje i uzgajanje biljaka. Ima smisla i podseća nas na to kako je naša kultura nastala uskom povezanošću sa prirodom.
U našem gradu ne plaćamo kiriju, jer neko drugi koristi naš besplatni prostor kad god nam nije potreban. Moja dnevna soba se koristi za poslovne sastanke kada nisam tamo.
S vremena na vreme odabraću da kuvam za sebe. Lako je – potrebna kuhinjska oprema mi se isporučuje na vrata za nekoliko minuta. Otkako je prevoz postao besplatan, prestali smo sve stvari trpati u svoj dom. Možemo ih jednostavno naručiti kada nam zatrebaju.
Ovo je takođe olakšalo proboj kružne ekonomije. Kada se proizvodi pretvore u usluge, nikoga ne zanimaju stvari kratkog životnog veka. Sve je dizajnirano da traje, da može da se popravi i reciklira. Materijali se mogu prilično lako transformisati u nove proizvode.
Ekološki problemi izgledaju daleko, jer koristimo samo čistu energiju i čiste metode proizvodnje. Vazduh je čist, voda je čista i niko se ne bi usudio dodirnuti zaštićena područja prirode, jer ona predstavljaju takvu vrednost za naše blagostanje. U gradovima imamo puno zelenila i biljaka i drveća svuda. Još uvek ne razumem zašto smo u prošlosti sva slobodna mesta u gradu ispunjavali betonom.
Šoping? Ne mogu se stvarno setiti šta je to. Za većinu nas je to pretvoreno u odabir stvari koje ćemo koristiti. Ponekad mi je ovo zabavno, a ponekad samo želim da algoritam to uradi umesto mene. Zna moj ukus bolje nego ja.
Kada je veštačka inteligencija preuzela veliki deo našeg posla, iznenada smo imali vremena da se dobro najedemo, dobro naspavamo i provedemo vreme sa drugim ljudima. Posao koji radimo možemo obaviti u bilo kom trenutku. Ne znam stvarno da li bih to više nazvao radom. To je više kao vreme razmišljanja, vreme stvaranja i vreme razvoja.
Jedno vreme je sve pretvoreno u zabavu i ljudi nisu želeli da se zamaraju teškim pitanjima. Tek u poslednjem trenutku smo saznali kako da koristimo sve ove nove tehnologije u bolje svrhe od pukog ubijanja vremena.
Moja najveća briga su ljudi koji više ne žive u našem gradu. Oni koje smo izgubili na putu.
Oni koji su odlučili da je za njih sve to previše, sva ta tehnologija. Oni koji su se osećali beskorisno kada je veštačka inteligencija preuzela veliki deo naših poslova. Oni koji su se uznemirili zbog političkog sistema i okrenuli se protiv njega. Oni žive van grada. Neki su osnovali male komune. Drugi jednostavno borave u praznim i napuštenim kućama u malim selima iz 19. veka.
S vremena na vreme me iznervira činjenica da nemam stvarnu privatnost. Nigde ne mogu da odem i da me ne registruju. Znam da je negde zabeleženo sve što radim, mislim i sanjam. Nadam se samo da to niko neće koristiti protiv mene.
Sve u svemu, to je dobar život. Mnogo bolji od puta kojim smo išli, gde je postalo toliko jasno da nismo mogli da nastavimo sa istim modelom razvoja.
Dogodile su nam se sve te strašne stvari: bolesti, klimatske promene, izbeglička kriza, degradacija životne sredine, potpuno zagušeni gradovi, zagađenje vode, zagađenje vazduha, socijalni nemiri i nezaposlenost. Izgubili smo previše ljudi pre nego što smo shvatili.
