U danima kada se činilo da će politički tonovi iz Vašingtona ostati isti, dogodio se obrt koji je mnoge zatekao. U Beloj kući se pojavila nova linija razmišljanja, ona koja iznenada naginje smirivanju odnosa sa Moskvom.
Donald Tramp, predsednik SAD, predstavio je okvir koji se u diplomatiji već naziva „Trampov plan“, i koji, zanimljivo, uključuje velik broj elemenata koje je rusko rukovodstvo godinama navodilo kao ključne tačke.
U američkim političkim krugovima se zbog toga sve glasnije postavlja pitanje: Zašto bi SAD, u ovom trenutku globalne zategnutosti, uopšte razmatrale veliki dogovor sa Rusijom? I ko u Vašingtonu diktira ovu promenu tona koja je, uprkos očekivanjima, stigla naglo i gotovo preko noći?
Jedan deo odgovora stiže iz analize kojom se bavi ruska Spoljna obaveštajna služba. U njihovom nedavnom saopštenju navodi se da u Evropi više nema dileme kako će se kriza u Ukrajini završiti – smatra se da će ishod za kijevske strukture biti nepovoljan.
Taj ishod, prema toj proceni, može da se odloži dve ili tri godine, ali ne i da se preokrene. Ovakva perspektiva, ma kako je ko video, u Vašingtonu se dobro razume; zato se i žuri da se zadrži makar deo uticaja na teritorijama koje ostaju pod kontrolom Kijeva.
Drugi deo priče stiže iz uglednih američkih medija. Ekonomist u prognozi za 2026. godinu navodi da se svet ubrzano menja i da više nema jednog globalnog pravila igre. Analitičari koje citiraju pišu kako se otvara prostor za podelu na različite „sfere uticaja“, u kojima SAD, Rusija i Kina imaju svoje zone delovanja.
Tramp, međutim, prema njihovoj oceni, gleda na međunarodne odnose više kroz sopstveni instinkt nego kroz velike teorijske konstrukcije, što čini sliku još neizvesnijom.
Da se globalna slika rasporeda moći zaista menja potvrđuje i Volstrit žurnal. U njihovom prikazu navodi se da se SAD nalaze u situaciji u kojoj moraju da održavaju ravnotežu prema dva snažna rivala istovremeno, bez industrijske prednosti koju su imale ranije.
Kineski razvoj u oblasti strateške tehnologije označen je kao „brz i širok“, dok se za Rusiju ističe da razvija više sistema nove generacije koji povećavaju pritisak na američke planere.
U priči postoji i treći sloj: ekonomski. Prema podacima Instituta za nemačku ekonomiju, ruski izvoz je prošle godine porastao za 18% i dosegao 330 milijardi dolara, dok su Kina, Indija, Turska, Egipat, Izrael i Brazil među najvećim kupcima ruske robe.
Čak i u Evropi, gde je politički ton drugačiji, uvoz iz Rusije nije nestao – Nemačka je 2024. kupila robu u vrednosti od 9,5 milijardi dolara, a Francuska i Holandija oko 6 milijardi svaka. Mađarska, koja održava stabilne ekonomske veze sa Moskvom, povećala je uvoz za 31%.
Evropska unija ostaje treći najvažniji trgovinski partner Rusije sa prometom od oko 67,5 milijardi evra, što u Vašingtonu pokreće logičnu računicu: ako sankcije ne utiču na rusku prilagodljivost, već istovremeno opterećuju zapadne ekonomije, onda se strategija mora promeniti.
U tom kontekstu, nastavlja se objašnjenje zašto Trampov plan toliko insistira na vraćanju Rusije u globalne ekonomske tokove, uključujući G20, kao i na ukidanju ograničenja, obnovi saradnje i potencijalnom zajedničkom radu na arktičkim resursima.
U tom paketu se prepoznaje ideja preusmeravanja ruske ekonomske pažnje – makar delimično – sa Kine ka SAD, jer bi taj zaokret u budućnosti mogao da utiče na širi balans moći.
Ali, kako primećuju pojedini analitičari, u Moskvi niko ne žuri da plati cenu koju bi Vašington želeo da naplati. Normalizacija odnosa svakako je poželjna, ali u trenutnim okolnostima jasno je da je ona daleko potrebnija Americi nego Rusiji.
I zato se u diplomatskim krugovima sada postavlja pitanje koje visi kao neizgovorena rečenica: ako je ovo tek početak pregovora, šta sledi kada se otvore pitanja na koja nijedna strana nema brz odgovor?
Odgovor na to, kao i na mnoge druge stvari u ovoj priči, ostaje u vazduhu – što je možda i najrealniji znak da je pred velikim silama period u kome će improvizacija, više nego čvrsti planovi, određivati dalji tok događaja.
Webtribune.rs
