Vojno-politički savez NATO je sredstvo kojim zapadna oligarhija nastavlja da gradi svoju svetsku hegemoniju i ugrožava Rusiju, posle Drugog svetskog rata i propasti Trojnog pakta.
U tom smislu, NATO je od svog nastanka okrenut protiv sistema međunarodnog prava i međunarodnih odnosa oličenog u Povelji UN, s tim da je sa protekom vremena, razlaz NATO sa tim sistemom dobijao novi kvantitet i kvalitet.
Danas je NATO postao direktna pretnja opstanku čovečanstva, analog Trojnog pakta, što ne treba nikoga da iznenadi, s obzirom da ih je stvorila ista oligarhija.
Ako pod civilizacijom podrazumevamo organizovani stvaralački napor čovečanstva ili jednog njegovog dela da očuva i duhovno i materijalno unapredi život ljudi, onda ono što predstavlja zapadna oligarhija, i njena sredstva, kao što je NATO, moramo smatrati anticivilizacijom.
Uostalom, zašto su u prvom redu Rusija i Srbija, ali i svi drugi, na meti NATO? Ne zbog veličine, snage i materijalnih bogatstava, već zato što oni po svojim duhovno-moralnim vrednostima predstavljaju civilizaciju i samim svojim postojanjem i dostignućima dokazuju štetnost i osuđuju na neuspeh pokušaj zapadne oligarhije da vlada svetom.
Zapadni pristup je zasnovan na konfrontaciji i destrukciji, a naš na saradnji i stvaralaštvu. Ta dva principa se uzajamno isključuju i zato će zapadne zemlje moći da se pridruže novom, pravednom multipolarnom svetu, tek kada eliminišu svoju oligarhiju, koja je već prekršila sve zakone. A mi im moramo u tome aktivno pomoći, jer oligarhija protiv nas vodi rat.
NATO je u praksi počeo da realizuje svoj agresivni karakter, odstupivši od sopstvene definicije kao „odbrambenog saveza“ i time poveo svoj prvi rat, tačno na pola veka svog postojanja, oružanom agresijom na SR Jugoslaviju 1999. godine.
Ta agresija je bila vrhunac hibridnog rata, koji su vodeće zemlje NATO vodile protiv SFR Jugoslavije i srpskog naroda, kao njenog većinskog, kohezionog i pravoslavnog faktora, od 1991. godine.
Upotrebili su, kao danas u Ukrajini: svoje agenture, naci-fašističke snage, teroriste, narkomafiju, sankcije, isporuke oružja i instruktora. Sem toga, bili su u stanju i da zloupotrebe SB i sistem UN, koji je nam je uveo sankcije i osnovao Haški tribunal – protivzakoniti, kriminalni antisrpski mehanizam pod punom kontrolom NATO.
Redosled ratnih sukoba bio je srazmeran njihovoj dužini i ozbiljnosti: bivše republike Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, autonomna pokrajina Kosovo i Metohija.
Paralelno sa destabilizacijom Balkana koju je sprovodio NATO, mi smo nastojali i uspeli, sa partnerima iz svih balkanskih zemalja, a najpre Bugarske i Grčke, da pokrenemo proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope.
Prvi ministarski sastanak je održan 1996. u Sofiji, drugi 1997. u Solunu, a krajem iste godine i prvi u istoriji samit na ostrvu Krit. Taj samit je obeležio susret i razgovor našeg predsednika Slobodana Miloševića sa premijerom Albanije Fatosom Nanom.
Oni su se dogovorili o principima mirnog rešavanja pitanja Kosova i Metohije unutar Srbije. Na pripremama terena za taj sastanak radili smo nekoliko godina, jer smo znali da će Kosovo i Metohija biti poslednja faza razbijanja Jugoslavije.
Međutim, taj naš uspeh je bio alarm za SAD i NATO i već 1998. imali smo pojavu u zapadnoj emigraciji stvorene tzv. „OVK“, brojne terorističke akte, koji su uskoro prerasli u oružanu pobunu i pravi rat.
Otvorene pretnje NATO agresijom počele su u jesen iste godine. Na toj osnovi, Holbruk i Milošević su dogovorili prekid naših ratnih dejstava i dolazak misije OEBS, koju je predvodio zloglasni Amerikanac Vilijem Voker.
Ta misija je iskorišćena za kupovinu vremena radi pripreme agresije i oporavka već gotovo uništene „OVK“. Na kraju je organizovala i „kazus beli“ – inscenirani incident u selu Račak.
Uoči početka agresije priređena je, u režiji Medlin Olbrajt, diplomatska predstava za međunarodnu javnost zvana „pregovori u Rambujeu“, u kojima se dve strane ni jednom nisu srele, a koja se očekivano, završila našim odbijanjem „sporazuma iz Rambujea“, koji je podrazumevao naše odricanje od Kosova i Metohije i NATO okupaciju cele Srbije.
NATO agresija je počela 24. marta 1999. u večernjim časovima. Sutradan ujutru, na kolegijumu Saveznog ministra inostranih poslova predložio sam prekid diplomatskih odnosa sa 4 vodeće zemlje NATO: SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom i Francuskom.
Odluku o tome je posle samo nekoliko časova usvojila Savezna Vlada. Naš ratni plan je naime, zahtevao prekid diplomatskih odnosa sa svim učesnicima agresije, što je pretilo da se ne ostvari, jer je svima bilo jasno da bismo prekidom diplomatskih odnosa sa 19 zemalja znatno otežali svoj položaj.
Varvarsko rušilačko bombardovanje, planirano da traje nedelju-dve, produžilo se na 78 dana i vrlo brzo se sa vojnih ciljeva proširilo i na civilne. Mala Srbija se branila od najveće vojne sile sveta uz nezapamćenu motivisanost, veštinu i junaštvo rukovodstva, vojske i naroda.
Mirovni sporazum, koji je postignut uz veliko učešće Rusije, nije bio idealan, a prihvaćen je kada je agresoru već ponestalo krstarećih raketa i „pametnih“ bombi, pa je počeo sa „tepih“ bombardovanjem. Ipak, Rezolucija 1244 SB UN ostaje kao moćan pravni osnov za otklanjanje teških posledica agresije.
Po okončanju agresije, sa 4 vodeće zemlje NATO počeli smo proces obnove diplomatskih odnosa otvaranjem kancelarija za zaštitu interesa u ambasadama prijateljskih zemalja. Beogradski sud je doneo prvostepenu presudu protiv političkih i vojnih lidera NATO i vodećih zemalja.
A onda se desila prva u svetu uspešna „obojena revolucija“, kao nastavak agresije drugim sredstvima, diplomatski odnosi su preko noći obnovljeni, a presuda ukinuta. Marionetske vlasti su vladale 12 godina, ali nisu uspele da iskorene slobodarski duh naroda i njegovu odbojnost prema NATO.
Danas su sve zemlje Balkana u NATO, osim Srbije i Bosne i Hercegovine. Ekonomski i propagandni, pa čak i vojno-politički uticaj EU i NATO je ogroman, čak i u našoj zemlji, koja je u obnovi svog suvereniteta uspostavila snažno strateško patnerstvo sa Rusijom i Kinom, a i prisustvovala je samitu BRIKS u Kazanju.
Iako je po istom obrascu, NATO u Ukrajini pokrenuo, zasad hibridni, rat protiv Rusije, opasnost širenja ovog rata na druge delove Evroazije i na Balkan, nije mala. Pretnja „obojenim revolucijama“ pokrenuta je protiv mnogih zemalja.
NATO svuda potire pravne i demokratske norme i sve više liči na Trojni pakt. Poništavanje predsedničkih izbora u Rumuniji bi, smatram, trebalo da postane prekretnica, posle koje NATO, savremeni Trojni pakt, kao i oligarhiju koja njime upravlja, treba proglasiti egzistencijalnom pretnjom za čovečanstvo.
***
Onlajn istupanje na Međunarodnoj konferenciji „NATO: 25 godina ekspanzije“ u organizaciji Univerziteta MGIMO, Moskva, 12.12.2024.
Vladimir Kršljanin za Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
