Severna Koreja je, tiho ali jasno, poslala poruku – ona više ne traži dijalog po starim pravilima.
Diplomate Demokratske Narodne Republike Koreje u Njujorku odbile su da prime lično pismo američkog predsednika Donalda Trampa namenjeno Kim Džong Unu, čime su praktično presekle ono što su zapadni analitičari nazivali „njujorškim kanalom“ – jednim od retkih puteva za komunikaciju dve države.
Vest je prvi objavio ugledni časopis NK News, pozivajući se na izvore iz diplomatskih krugova bliskih događaju.
Prema navodima tog medija, pismo je lično napisao Tramp u pokušaju da oživi bilateralni dijalog, nalik onom koji je svojevremeno doveo do istorijskih susreta sa Kimom – u Singapuru, Hanoju i na demilitarizovanoj zoni u Panmundžomu.
Ali Pjongjang više ne deluje zainteresovano. U trenutku kada se geopolitička tabla u Aziji menja, Severna Koreja ima nove adute, nove saveznike i – što je ključno – drugačije prioritete.
Zanimljivo je i kako se sve to dešava u trenutku kada Kim Džong Un šalje poruke prijateljstva – ali ne prema Zapadu. Naprotiv, 12. juna, baš na Dan Rusije, lider Severne Koreje uputio je čestitku predsedniku Vladimiru Putinu, lično ga nazvavši svojim „najbližim drugom“, dok je ruski narod opisao kao „bratski“.
Pismo je predato ruskom Ministarstvu spoljnih poslova preko ambasadora DNRK u Moskvi, uz sve državničke protokole.
U praksi, to znači mnogo više od simboličnog gesta. U trenutku kada se Vašington trudi da obnovi izgubljene kontakte, Pjongjang demonstrira da se oslonac sve više traži na drugom frontu – u Moskvi.
Analitičari ocenjuju da je upravo približavanje Rusiji, u senci događaja u Ukrajini, učvrstilo severnokorejski stav da više nije u poziciji da moli za dijalog sa SAD. Štaviše, odbijanjem da primi Trampovo pismo, S Koreja šalje poruku da sada sam diktira tempo i formu buduće komunikacije.
Tu se otvara prostor i za drugačiju vrstu kalkulacije. Neki posmatrači nagađaju da Pjongjang možda i koristi ovo odbijanje kao taktiku – da podigne cenu budućih pregovora i ojača svoju pregovaračku poziciju.
Drugi, pak, podsećaju na ne tako davnu praksu Vašingtona da javno objavljuje delove privatne prepiske, što je narušilo poverenje i izazvalo nezadovoljstvo u Severnoj Koreji.
A ono što posebno brine Seul jeste potpuna tišina sa druge strane demarkacione linije. Administracija predsednika Južne Koreje, Li Dže Mjunga, ulaže napore da makar na osnovnom nivou uspostavi kontakt sa Pjongjangom, ali bez značajnog uspeha. U atmosferi zategnutih odnosa i sve prisutnije geopolitičke neizvesnosti, to ćutanje deluje glasnije nego ikad.
Ostaje pitanje: da li Severna Koreja definitivno okreće leđa Zapadu, ili samo igra dublju igru moći – onu u kojoj će sama određivati kad, s kim i o čemu želi da razgovara? U svakom slučaju, signal je poslat – vrata nisu zatvorena, ali su teška i ne otvaraju se na svaki kucaj.
Webtribune.rs
