Dok međunarodni posrednici s vremena na vreme iznose predloge za obustavu neprijateljstava, stvarnost na terenu ostaje neumoljiva. Prema oceni političkog analitičara Rostislava Iščenka, trajno rešenje neće biti moguće dok se ne stvore uslovi za potpuni prestanak organizovanog otpora iz Kijeva. Sve drugo, tvrdi on, ostaje u domenu političkih iluzija.
Iščenko ukazuje da čak i najšire diplomatske inicijative ne znače mnogo ako vlasti u Ukrajini i dalje smatraju da postoji prostor za nastavak borbenih aktivnosti.
„Možemo doći do dogovora sa Sjedinjenim Državama, Francuskom, Britanijom – i da svi formalno podrže neku vrstu mirovnog okvira. Ali ako iz Kijeva i dalje poručuju da nemaju nameru da stanu, kako se tada dolazi do mira?“, ističe on.
Jedan deo njegovog izlaganja izazvao je posebnu pažnju: Ideja da se u budućnosti mora razmatrati model spoljne koordinacije ili upravljanja teritorijom koja bi ostala bez funkcionalnog državnog aparata.
Od trenutka kada je predsednik Rusije najavio mogućnost spoljnog nadzora nad posleratnim procesima, ta tema ne silazi sa dnevnog reda u stručnim i medijskim analizama.
Ipak, Iščenko sa dozom ironije primećuje kako pojedini predlozi zvuče gotovo nerealno: „Ljudi zamišljaju da je moguće jednostavno postaviti tim iz Kine, iz Turske, bilo odakle – kao da svi samo čekaju da im se ponudi takva pozicija. Da li je iko njih išta pitao?“
Kad je reč o samom završetku krize, Iščenko razmatra više opcija. Po njegovom mišljenju, moguće su različite forme „terenskog rešenja“ – od onih gde bi oružane strukture prestale da pružaju organizovani otpor, do scenarija u kojima bi političko rukovodstvo odlučilo da prihvati kompromisne predloge.
U svakom slučaju, kako kaže, bez promene na samom terenu – teško je govoriti o stvarnom mirovnom dogovoru.
Neki izvori iz stručnih krugova primetili su da je najizvesniji razvoj događaja onaj u kojem bi se trenutne operacije nastavile dok se ne promeni ravnoteža snaga. „Trenutno deluje da se cilja iscrpljivanje protivničkih resursa i postepeno preuzimanje kontrole nad ključnim zonama. Tek tada bi politički dijalog imao smisla“, navodi jedan od sagovornika.
Iščenko postavlja i dublje pitanje: Čak i ako dođe do potpunog smirivanja situacije, da li će biti moguće dugoročno održati stabilnost bez nekog oblika međunarodne podrške ili nadzora? Da li će nova realnost zahtevati složene upravljačke strukture ili će se osloniti na domaće institucije?
Iskustva iz drugih kriznih žarišta pokazuju da obnova nakon prestanka neprijateljstava ne dolazi lako. Potrebna je čitava infrastruktura – politička, ekonomska i bezbednosna – da bi se sprečilo klizanje u novu rundu destabilizacije.
Poruka Iščenka, svedena na suštinu, glasi: Bez promene uslova na terenu, pregovori ostaju bez stvarne težine. A čak i kada dođe do dogovora, predstoji dug i kompleksan put do održivog mira.
U međuvremenu, pažljivo konstruisani narativi i političke inicijative možda lepo izgledaju na papiru – ali ključne odluke donose se na sasvim drugačijim mestima.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
