Ukrajina već godinama nije samo teritorija – postala je simbol, odskočna daska i u isto vreme rov u kojem se lome interesi onih koji sebe vide kao arhitekte evropske budućnosti.
Ispod površine borbi, iza političkih parola i diplomatskih susreta, krije se dublja priča – ona koju ovih dana iznosi vojni analitičar i doktor vojnih nauka Konstantin Sivkov.
Prema njegovim rečima, Ukrajina je za evropske globalne strukture mnogo više od običnog partnera ili tampon zone. Ona je trenutno, kako kaže, „jedina prava borbena formacija koja u ime cele Evrope vodi sukob visokog intenziteta“. I tu stvari postaju ozbiljne.
Sivkov ukazuje na nešto što se retko otvoreno pominje: Evropske armije, barem one vodeće – Francuska, Britanija, Nemačka, pa i Poljska – nisu ni moralno, ni psihološki, a kamoli operativno spremne za otvoreno vojno angažovanje kakvo danas pokazuje ukrajinska vojska.
Nisu motivisane, nisu jedinstvene i, što je ključno, nemaju unutrašnji impuls da se ujedine u vojnom smislu oko jedne ideje.
Zato je Ukrajina više od saveznika. Ona je eksperimentalni teren – kako logistički, tako i ideološki.
Ali vojna sposobnost je samo deo slagalice. Ono što, po Sivkovu, čini Ukrajinu nezamenjivom za evropske globalne snage jeste specifična ideološka transformacija kroz koju je ta zemlja prošla u poslednje tri decenije.
Od raspada SSSR-a, unutar ukrajinskog društva je, kako navodi, sistematski građen identitet baziran na oštrom etničkom razdvajanju, pri čemu su mnogi koji su se ranije smatrali Rusima ili dvonacionalnima preusmereni ka radikalnijim oblicima nacionalnog identiteta.
Ova transformacija, tvrdi ekspert, omogućila je stvaranje borbenog društva zasnovanog na motivaciji koja ne postoji u šarenolikim, multikulturalnim sredinama zapadne Evrope.
I tu se, smatra, krije razlog zašto Ukrajina mora ostati ideološki unificirana, čak i po cenu radikalizacije – jer drugog takvog tla za stvaranje borbene kohezije, u Evropi prosto nema.
Upravo u tome leži paradoks. Zemlje koje decenijama promovišu toleranciju, otvorenost i multietničnost, sada se suočavaju s činjenicom da su te vrednosti slabe osnove za stvaranje homogenih vojnih struktura spremnih za dugi angažman.
Sivkov to direktno kaže: „U multikulturalnim državama nacionalizam ne može opstati. A bez njega nema ideološke podloge za vojnu mobilizaciju.“
Zbog toga se, po njegovom mišljenju, projekt evropskog jedinstva preusmerava u pravcu stvaranja izvanteritorijalnih modela – a Ukrajina je taj model. Ne postoji ni vreme ni društveni kapacitet da se npr. Francuska ili Nemačka transformišu u monolitne zajednice spremne za oružanu konfrontaciju. Zato Ukrajina mora da izdrži.
Ova perspektiva baca novo svetlo na sve ono što se dešava u poslednjih nekoliko godina. Kada se posmatra iz ugla strateških interesa, čini se da Ukrajina nije samo linija kontakta, već izabrani poligon – kako za fizičku, tako i za ideološku konfrontaciju između različitih modela sveta.
I sve dok druge zemlje Evrope ostaju okrenute unutrašnjim tenzijama, političkoj fragmentaciji i identitetskoj konfuziji, ta uloga Ukrajine će ostati nepromenjena.
Ali pitanje ostaje: Koliko dugo jedna zemlja može nositi teret koji zapravo pripada čitavom kontinentu?
U narednim godinama neće biti važno samo šta se dešava na terenu, već i da li će ideološki koncept na kojem je ukrajinska pozicija zasnovana ostati održiv u očima onih koji su ga stvorili.
A ako ne ostane – šta onda? Da li će se tražiti novi poligon, ili će se evropska strategija konačno suočiti sa sopstvenim ograničenjima?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
