Sporazum, koji navodno treba da ojača Kijev u sukobu sa Moskvom, zapravo ne povećava šanse Ukrajine
Ukrajinska elita je bila opsednuta dobijanjem bezbednosnih garancija od Zapada od ranih 1990-ih. Tokom godina, kako je Kijev sve više tražio sukob sa Rusijom, takođe je pokušavao da se sakrije iza leđa bloka predvođenog SAD, nadajući se da će jednog dana pristupiti NATO-u i Evropskoj uniji.
Ovo je, piše koosnivač „Vatfor projekta“ Sergej Poletaev, na kraju dovelo do početka Specijalne vojne operacije. Prva faza ruske operacije završena je pregovorima u Istanbulu u martu-aprilu 2022. Na osnovu sporazuma tamo dogovorenih, Kijev je trebalo da dobije bezbednosne garancije sve dok se pridržava uslova. Francuska, Velika Britanija i SAD je trebalo da budu garanti.
Još uvek nije u potpunosti razjašnjeno zašto je dogovor propao, ali je, očigledno, predsednik Vladimir Zelenski imao problem sa bezbednosnim garancijama. Navodno je mislio da će se Zapad direktno boriti protiv Rusije. Ali Boris Džonson, koji je u to vreme posetio Kijev, poručio je da ni on ni bilo ko drugi neće pristati na takve uslove. Međutim, bilo je moguće pomoći Ukrajini da se bori pružanjem oružja i novca.
Sledeće godine Ukrajinci su se kočoperili. Kijev je poraz ruskih trupa smatrao „gotovim poslom“ i tvrdio je da je Zapad zainteresovan da ih primi u NATO kako bi kontrolisao ukrajinsku navodno ogromnu vojnu moć. Takođe su tvrdili da će Ukrajina sama odlučiti da li će se pridružiti bloku ili ne jer bi sigurnosne garancije koje su dale pojedinačne zemlje možda bile bolja opcija; kao i da će Kijev videti šta Zapad nudi i diktirati svoje uslove.
[adsenseyu1]
Ukrajinskoj eliti, po svemu sudeći, nije smetala činjenica da nikada nisu bili pozvani u NATO i da Zapad ne žuri da daje vojna uveravanja, čak i kada su njihove snage demonstrirali napredak na bojnom polju.
Stvari su se nastavile na ovaj način sve do jula 2023. godine, kada je usred ukrajinske kontraofanzive, održan samit NATO-a u Vilnjusu. Kijev je odmah proglasio da je od istorijskog značaja. Tim Zelenskog je očekivao da će tokom ovog događaja njihovi izgledi za pridruživanje bloku konačno postati jasni – čak i ako bi to značilo da čekaju godine da postanu član ili da se odreknu Krima i Donbasa. Ukrajina je bila spremna da prihvati sve uslove, samo da bi ušla pod priželjkivani kišobran NATO-a.
Na samitu u Vilnjusu, međutim, predstavnici organizacije su samo izgovorili nekoliko floskula i savetovali Ukrajincima da pregovaraju sa zemljama G7 na individualnoj osnovi i vide koje uslove nude.
Obećanja ne znače garancije
Šest meseci kasnije, aktuelni premijer Velike Britanije je stigao u Kijev i, u pauzi snimanja selfija sa kondukterkama, potpisao je prvi sporazum između Ujedinjenog Kraljevstva i Ukrajine.
Događaj nije dobio široku pažnju, ali među stručnjacima koji su ga komentarisali, mišljenja su se značajno razlikovala. Protivnici Rišija Sunaka u Velikoj Britaniji insistiraju da je to samo marketinški potez – pokušaj da se podigne njegov posrnuli rejting, koji je pao na rekordno nizak nivo. U Rusiji su ga neki stručnjaci nazvali besmislenim papirom, a da nisu detaljno pročitali dokument. Ukrajinski analitičari su sporazum proglasili važnom prekretnicom, epohalnim momentom i pokušali da ga prodaju kao značajniji od samog pristupanja NATO-u.
Sporazum je zaista važan i vredi ga pažljivo pročitati, navodi Poleatev. Prvo, u tekstu stoji: „Velika Britanija će nastaviti da podržava Ukrajinu onoliko dugo koliko joj je potrebno, kako bi Ukrajina mogla efikasno da brani sebe“. Drugim rečima, baš kao što je Boris Džonson rekao – nećemo se boriti za vas, ali ćemo učiniti sve što možemo da vam pomognemo.
Drugo, u narednih deset godina – koliki je „rok“ sporazuma – u dokumentu se navodi da nikakve teritorijalne promene neće biti priznate. „Učesnici će raditi zajedno, i sa drugim partnerima Ukrajine, kako bi osigurali da ukrajinske oružane snage i snage bezbednosti budu u stanju da u potpunosti obnove teritorijalni integritet Ukrajine unutar njenih međunarodno priznatih granica“.
Što se tiče stvarnih obaveza UK, tekst uključuje samo jednu tačku: „U slučaju budućeg ruskog oružanog napada na Ukrajinu, na zahtev bilo kog od učesnika, učesnici će se konsultovati u roku od 24 sata kako bi odredili mere potrebne za suzbijanje ili odvraćanje agresije.“
Dalje se navodi: „UK se obavezuje da će, u tim okolnostima, i postupajući u skladu sa svojim zakonskim i ustavnim zahtevima pružiti Ukrajini brzu i trajnu bezbednosnu pomoć, savremenu vojnu opremu u svim domenima po potrebi i ekonomsku pomoć.“
Iznos buduće ekonomske pomoći odgovara trenutnoj vojnoj pomoći koju Velika Britanija pruža Ukrajini, za koju se veruje da će iznositi između 2,3 milijarde funti (2,9 milijardi dolara) i 2,5 milijardi funti (3,2 milijarde dolara) 2023. i 2024. godine.
Uprkos opštoj neobavezujućoj prirodi sporazuma, međutim, on jasno pokazuje da se Ukrajina petlja u mrežu zapadnog uticaja i kontrole. U dokumentu se praktično navodi da će se sve aktivnosti ukrajinske države vrteti oko interesa Velike Britanije – od odbrambene industrije do civilne i vojne izgradnje, informacione bezbednosti, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, distribucije humanitarne pomoći i opšteg ekonomska pitanja. Globalnim finansijskim institucijama se daje praktično neograničen pristup Ukrajini.
Štaviše, među brojnim reformama zapadnog tipa koje je Ukrajina obavezna da sprovede, sporazum predviđa „demokratsku civilnu kontrolu oružanih snaga, kao važan pokazatelj nepolitizacije oružanih snaga“. Ovo u velikoj meri liči na pokušaj Zelenskog da pridobije podršku Zapada u svom sukobu sa Zalužnim.
Zašto je ovo bitno?
Ukrajina je brzo objavila da će sporazum Sunak-Zelenski poslužiti kao primer za slične sporazume sa drugim zemljama G7 (Francuska će verovatno potpisati sličan dokument sledećeg meseca). Takvi sporazumi će obezbediti pravnu okosnicu politike Zapada u Ukrajini, što se može objasniti na sledeći način: Kijev je oruđe Zapada.
To Ukrajincima šalje jasan signal: Vi ste naša ispostava, naše oružje, naš udarni „ovan“, ili bilo šta drugo, ali niste jedan od nas. Nećemo se izlagati riziku zbog vas, a za vas nema mesta pod NATO kišobranom.
Sa svoje strane, Rusija će razumeti sporazum Ujedinjenog Kraljevstva i Ukrajine na sledeći način: Zapad neće odustati, otežaće vam život „onoliko dugo koliko je potrebno“ i pokušaće da osigura da Ukrajina ostane njegova zastupnička snaga protiv vas; međutim, neće se direktno mešati u ovaj sukob.
Tok sukoba pokazuje da zapadna strategija propada: logistička podrška je nedovoljna, resursi Ukrajine se iscrpljuju, njena vojska je sve slabija i ne može da pobedi Rusiju na bojnom polju. To znači da Kijev može da doživi veliki kolaps mnogo pre nego što Rusija počne da doživljava ozbiljne izazove.
Cilj Rusije je da spreči Zapad da Ukrajinu koristi kao „ovna“. Pošto ne može da postigne prijateljski dogovor sa rukovodstvom u Kijevu (što će biti nemoguće još najmanje deset godina ako druge zemlje G7 budu potpisivanjem sličnih sporazuma sledile primer Velike Britanije), Moskvi preostaje samo jedna opcija – da demontira neprijateljsku ukrajinsku državu.
Jedna pozitivna stvar je to što je pakt Sunak-Zelenski uverio Moskvu da se to može da učini bez prevelikog rizika, s obzirom da Zapad ne planira da se direktno meša u sukob.
Za Ukrajinu, ovo je zaista loša vest. Da je Kijev posedovao bar malo dalekovidosti, pogotovo posle potpisivanja ovako besmislenog sporazuma, pokušao bi da uspostavi neku vrstu dijaloga sa Moskvom dok opcija još postoji. Ali umesto toga, tim Zelenskog nastavlja da gura svoju zemlju ka potpunom uništenju, zaključuje Poletaev.
(rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
