Rezolucija o Srebrenici deo je atlantskih priprema za mnogo riskantnije geopolitičke poteze. Zapad u kratkim prodorima obavlja nagomilane nezavršene poslove, kako bi napravio mesta za novi rat
Rezolucija o Srebrenici je izazvala strahovitu emotivnu reakciju na srpskoj strani. Po evropskim medijima, neočekivanu i nerazumljivu reakciju. Čak i relativno dobronamerni izveštaji, a bilo je i takvih, pitali su šta je tu sporno? Čemu uzbuđenje? Haški tribunal (ICTY) je 2004. definisao masakr u Srebrenici kao genocid. Međunarodni sud pravde (ICJ) je to potvrdio 2007, sa dodatkom da Srbija nije odgovorna. EU parlament je 2009. proglasio 11. juli za Dan sećanja na žrtve Srebrenice.
Skupština Srbije je 2010. osudila ratni zločin u Srebrenici. Nije ga nazvala genocidom, ali se pri tome pozvala na prethodne stavove međunarodnih sudova. Aleksandar Vučić je 2015, kao premijer Srbije, posetio Memorijalni kompleks u Srebrenici i u aktu kolektivnog pokajanja poklonio se žrtvama. I to dva puta te iste godine, jednom na godišnjicu samog zločina, drugi put u sklopu regionalne investicione konferencije, zajedno sa Miloradom Dodikom, Bakirom Izetbegovićem i Ćamilom Durakovićem.
Neposredno odgovorni za zločin u Srebrenici su u Hagu osuđeni na doživotnu robiju. Nekome je to malo, ali tako izgleda ljudska pravda. Sve više od toga je krvna i kolektivna osveta, novi zločin sam po sebi.
U odnosu na stepen mobilizacije srpske javnosti koju je vodilo državno vođstvo, pogled spolja, to jest iz evropskih medija, kad se nisu predavali zluradosti, ustanovio bi neslaganje između uzroka/izglasavanja i posledice/emocija. Nije bilo jasno ni da li stvari zaista tako stoje, da li srpsko vođstvo podiže oluju u srpskoj javnosti, ili obrnuto, samo artikuliše onu koja mu dolazi iz javnosti. Naoko neprozirna, ta je situacija degradirana na skoro fiziološku šemu nadražaja i reakcija. U posledici, problem nije ni shvatan u logičnom, racionalnom kontekstu, pa se niko njime nije ni bavio kao takvim.
Glavno pitanje s te strane je bilo: zašto Srbi reaguju burno na jedan dokumenat bez pravne snage? Nigde, međutim, nisam našla dalju razradu te neosporne činjenice. Nije sve bilo suze i bes, bilo je i sasvim racionalnih i legitimnih pitanja. Na primer, zašto je nekome bio potreban dokumenat bez pravne snage, koji odašilje ambivalentne signale krvne i kolektivne osvete?
Ko su kolektivni Srbi?
Teško je pisati tekstove kad pojmovi plivaju. Predsednik Srbije i članovi srpske vlade su proteklih dana obilato koristili pojam „srpskog naroda“, u smislu da UN Rezolucija o Srebrenici žigoše moralno „čitav srpski narod“. Sam po sebi, „narod“ je spužvast pojam, čak neočekivana regresija na pojmove s kraja devetnaestog veka.
Srbi kao imenica i srpski kao pridev u ovom tekstu imaju jasnije nosioce. Gde god stoji „Srbi“ ili „srpske reakcije“ misli se na državne političke elite koje formiraju srpski nacionalni interes na osnovu većinske volje elektorata koju poznaju ili pretpostavljaju da poznaju. „Srbi“ ovde znači državno vođstvo + deo nacije koji mu veruje po konkretnom pitanju. Reč je o jednoj jasnoj i glasnoj liniji koja se u momentu nametne kao glavna u širem kompleksu srpskih interesa. O liniji koja se probije kao nacionalni interes par excellence, hitan i neposredan.
Svi koji su doživeli devedesete, znaće na šta se misli. Ne na konkretnu osobu, nego na proces. Tada je jedna politička garnitura otela nacionalni interes, definisala ga po svojoj volji, sela na njega, i sve one koji su zahtevali novu debatu o prioritetima proglasila za izdajice i otpadnike.
To se ne spominje zato što bi takvo stanje odgovaralo današnjici. Spominje se da bi se obratila pažnja na činjenicu da se nacija opet našla u kontinuumu tema iz kojih se formira nacionalni interes urgentnog tipa. Uvedena je na teren gde percepcije prioriteta zavise od namera elita koje su se izborile za njegovu definiciju, a vremena za javnu debatu nema, ili je emotivno kontaminirano.
Običnim rečnikom, uvek može ovako i onako. Milošević je svojevremeno mogao odlučiti da je srpski nacionalni prioritet da zahteva ulazak Jugoslavije u EU/EEZ, čime bi Tuđmana i HDZ pretvorio u evropske parije. Umesto toga je odlučio kako je prioritet demontaža jugoslovenskog federalizma i ojačao hrvatski separatizam.
Vučić je mogao odučiti da je interes Srbije da glasa za rezoluciju, a zauzvrat dobije neku uslugu za zemlju, umesto što je izveo politički teatar na velikoj svetskoj bini. Mogao je odlučiti i da je interes Srbije da postane siromašna kao Severna Makedonija i poslušno čeka da je EU konačno uzme u svoje redove, umesto što se bacio na podizanje ekonomije.
Poenta je tome da se u svakoj osetljivoj temi klizi po jednoj liniji, na kojoj su polovi apsolutna šteta i apsolutni dobitak, sa masom više ili manje sivih rešenja između. Zato je neophodno sagledati, na osnovu nekoliko teza, šta bi danas bio urgentni srpski interes koji treba žilavo braniti uz mobilizaciju svih nacionalnih resursa. Da ne bude zabune, mirnodopskih resursa.
Svaku tezu ponaosob treba videti kao mali kontinuum, beskrajnu liniju presečenu sa dva pola, od kojih jedan znači maksimalnu koncentraciju vrednosti o kojoj se govori, drugi njeno potpuno odsustvo. Iz jednog zamršenog klupka biće izdvojene pojedinačne niti ne bi li se videlo kako su na njima raspoređeni plusevi i minusi. Za primer, ako se „šteta po nacionalni interes“ grafički povuče kao linija, onda bi polovi bili „maksimalna“ levo i „nikakva“ desno.
U onih 48 sati uoči i za vreme samog glasanja u Njujorku, kod Srba je tako podignuta atmosfera katastrofe, pa je dobro pomicanjem kursora između dva pola izmeriti šta se tu tačno dogodilo i gde staje kursor na liniji između „totalne štete“ i „apsolutne pobede“.
Iz mase pojedinačnih elemenata, izabrano je pet: simbolička politika, emotivna politika, polarizacija, život sa susedima i Nemačka.
Maksimalne vrednosti kod levog i desnog pola su konvencionalne. Mogu i zameniti mesta, bitno je samo da se unapred kaže gde koja vrednost stoji, gde je ima najviše, gde najmanje, u kom smeru opada, u kom raste.
1. Linija „simbolička politika“
Iz onog što se videlo kod glasanja u Generalnoj skupštini, kao i u danima pre toga, evidentno je da se radi o simboličkoj politici. Usvojena rezolucija nema pravnu težinu. Zapadne zemlje i one koje su zbog raznih razloga glasale zajedno s njima nisu imale nikakav neposredan interes za njeno izglasavanje. Taj skoro tri decenije stari događaj nije sporan ni za koga, uključujući i Srbiju. O broju žrtava ne postoji konsenzus, o kvalifikaciji genocida takođe, ali da se sve tako dogodilo, tu nema bitnih disonantnih glasova.
Zapad je jednostavno hteo da uknjiži jednu laku simboličku pobedu. Ali na liniji između levog pola „potpuna zapadna pobeda“ i desnog „potpuni zapadni poraz“, kursor je prešao na desnu stranu, iako je ostao blizu centra. Pokazalo se da je i Srbija u međuvremenu osposobljena da vodi simboličku politiku.
Beograd je uspeo da na trenutak podigne zavesu na sceni međunarodnih zbivanja. I to ne na onoj strani gde u teatru normalno sede gledaoci, već pozadi, tamo gde su smešteni pozorišna tehnika i scenski radnici. Rezultat glasanja nije ogoleo predstavu, jer ona i dalje teče, ali jeste mehanizam po kome UN funkcioniše poslednjih četvrt veka, gde Zapad tu instituciju, iz epizode u epizodu, transformiše u oruđe vlastite geopolitike.
Glasanje na Ist Riveru pokazalo je, međutim, sve zamke simboličke politike. Osamdeset i četiri „za“ prema 107 uzdržanih, protiv ili onih koji su odbili da se izjasne, to je malo za simboličku pobedu nosilaca rezolucije. Pogotovo kad se u vidu ima humanitet teme, osuda jednog strašnog zločina. Realno, zašto svi ne bi glasali za osudu jednog strašnog zločina? Osim ako se tu uopšte nije radilo o osudi zločina, već o nečemu sasvim drugom.
Na polju simboličke politike, takva rezultatska pobeda dobija sliku poraza. Preko neupitnog zločina u Srebrenici, Zapad sprema novi zločin, svoj, mnogo širih dimenzija i, za razliku od konkretnog srpskog slučaja, potpuno hladne glave.
2. Linija „srpska emotivna politika“
Srbija je što u dvorani, što kod kuće pokušala da parira emotivnom politikom. Kroz intenzivni emocionalni angažman je nameravala da dođe do par poena u simboličkoj politici. Ako je na toj liniji levi pol „pobeda“, desno „poraz“, tu je kursor dobro na desnoj strani, prema srpskom porazu, barem ako su cilj bili međunarodni mediji.
Od primenjenih emocionalnih taktika ovde ću spomenuti samo dve: a) ogrtanje srpskom zastavom i b) crkvena zvona uoči početka zasedanja Generalne skupštine UN-a.
Ne znam novine u Evropi koje se nisu nasmejale na predsednika Vučića ogrnutog srpskom zastavom. Neki su to davali kao foto-strip, priprema, širenje, ogrtanje. U Hrvatskoj je bilo zlobnog smeha. Ali i Srbiji sklonih komentara, i to treba reći. Na primer, tekst Jurice Pavičića u Jutarnjem listu prošle subote (25. maja). „Sklonih“, u smislu realnih, hladnih, bez pljeskanja. Autor se pita kako bi se hrvatska politika ponašala u sličnoj situaciji, i to za brojčano i u nameri mnogo strašnije hrvatske zločine? Ali i Pavičić se kači za ogrtanje zastavom, pita čemu je trebalo nešto tako degutantno i bez stila?
Pitanje ukusa. Lično bih se složila, kad tu ne bi bilo jedno veliko „ali“. Jedno ogromno „ali“. Čitav tok stvari s Ukrajinom, od momenta kad je počeo rat, a i dobar deo vremena pre njega, bio je obeležen emotivnom politikom ukrajinskog vođstva. Ukrajinska državna zastava, boje ukrajinske zastave, simbol trozupca; korak ispod politike dolaze narodni vezovi, čipke, nošnje i stari narodni recepti za testo.
Sve to, natopljeno patetikom, Ukrajina je pretvorila u propagandno sredstvo za mobilizaciju međunarodne podrške. I to na jednom vrlo prizemnom planu, direktno, ogrtanjem i pronošenjem zastave, na primer na zasedanju parlamentarne skupštine OEBS-a u Beču pre dve godine. Ili oblačenjem kostima u bojama ukrajinske zastave, onako kao Ursula fon der Lajen i Analena Berbok. Ili kod gostovanja Zelenskog u američkom Kongresu. Sve primere je nemoguće izlistati, dovoljno je napomenuti da se takve stvari događaju svaki dan.
Već više od dve godine Evropu zasipaju emotivna svedočanstva ukrajinskog nacionalnog identiteta, prezentirana kao dokazi za izuzetnost jedne nacije. Sa Ukrajinom je, i pre ruskog napada, u veliku politiku ušla enormna doza patetike. I to u politiku evropskih država koje se samorazumeju kao postherojske.
Sad je pitanje: zašto to prolazi Ukrajincima, ali ne Srbima? Da je Zelenski Jupiter, da ga bilo ko tako doživljava u Evropi, ne može da se kaže. Problem stoga ostaje otvoren: zašto se Ukrajini dopušta patetika, a Srbima nikad i nigde? Ulozi su veliki. Zapad je spreman da evropske javnosti uvuče u rat sa Rusijom, u perspektivi nuklearni, i pri tome svesno koristi ukrajinsku emotivnu politiku za snižavanje praga inhibicije kod vlastitog stanovništva.
Ukratko, Ukrajina danas govori jezikom arhaičnih simbola i pri tome izaziva divljenje.
Zašto sada Srbi nisu uspeli da u principu istim propagandnim metodama poberu malo simpatija po Evropi? Zato što su mediji bili protiv njih? Tu smo blizu odgovora, ali opet ne potpuno. U svakom slučaju, ako je ogrtanje zastavom bilo namenjeno međunarodnim medijima, tu je Srbija skroz desno na liniji, kod poraza. Osim, ako cilj i nisu bili međunarodni mediji, već Srbi u Srbiji, regionu i dijaspori.
Zvonjenje crkvenih zvona je ominoznije. Polazno stanje je ovakvo: zapadna politika je sa rezolucijom znala kuda ide, ali zapadne javnosti su još relativno otvorene i neinformisane o krajnjim ciljevima svojih elita. Srbija je imala šansu, istina malu, da kod glasanja protrese neke rigidne stavove u javnostima pojedinih zemalja.
Crkvena zvona, sinhronizovana u hitnosti, bila su kontraproduktivna takvom cilju. To je jezik 19. veka. To se uklapa u ono što je Vučić pre desetak godina rekao u svom intervjuu za FAZ, da je Srbija izgubila propagandni rat devedesetih jer je, parafraziram, nije direktni citat, govorila jezikom 19. veka u okruženju koje je upotrebljavalo jezik 21. veka.
Sad se situacija zakomplikovala, pre svega zbog Ukrajine, koja vodi propagandu nation-buildinga iz devetnaestog veka, ali to opet ne znači da bi se takav simbolički jezik tolerisao i nekom drugom. Srbima nikako.
Kad se prostom logikom odstrani motiv međunarodne propagande, zvonjenje crkvenih zvona ostaje čin usmeren ka domaćoj javnosti i Srbima u regionu. Možda ne u nameri, ali u izvođenju i rezultatu sigurno, to je delovalo kao ekskluzivni nacionalni cilj koji okuplja… koga? Sad je tu dilema, naciju ili narod? Naciju u Srbiji ili Srbe u regionu?
Taj akt je odjednom stvorio novu distinkciju između Srba i drugih, povukao Srbe ka sebi, svojima, u grupu, a povećao razmak prema drugima. Uvek me je strah od svega što Srbe u negovanoj distinkciji pomiče od drugih, jer to onda samo pojačava stare reflekse da su izuzetni, bez dodirnih tačaka sa drugima, te da im je sudbina u ekskluzivnoj zajednici. Takve situacije su izvrsna lovišta za narodne tribune koji Srbima propovedaju da se njihovo poslanje ispunjava tek u smrti.
Strah nije u tome da je to priprema za neki novi rat, u svakom slučaju ne sa strane samih Srba. Naprotiv, strah je da ih takvi momenti još više udaljavaju od uspešne komunikacije sa drugima. Crkvena zvona, sama po sebi katarzičan efekat uvek i svuda, hranila su kod Srba predstavu da se tu nešto zbiva na velikoj sceni, dok je, u stvari, međunarodno gledano, glasanje u Generalnoj skupštini UN bilo bura u čaši vode.
U konačnom rezultatu, na liniji emotivne politike usmerene ka međunarodnoj javnosti, Srbija je daleko na desnoj strani, blizu pola „potpuni neuspeh“.
3. Linija „polarizacija“
Na liniji na kojoj levi pol označava „maksimalnu polarizaciju“, a desni „odsustvo polarizacije“, Zapad posle izglasavanja Rezolucije o Srebrenici stoji vrlo blizu levog pola. Srbija je upozoravala da će taj dokumenat samo otvoriti stare rane u regionu, dići etnije na noge. Balkanskim narodima je potrebno malo tišine i mira. Ne zaboravljanje zločina i žrtava, to niko ne traži, niti očekuje. Ali može se očekivati da bivše jugoslovenske etnije prestanu da vlastite žrtve nose kao značku na reveru. U večnosti mogu, pred Poslednjim sudom mogu, ali u svakodnevici ne bi smeli.
Ali recimo da je Srbija mala i da nema težinu da usmerava međunarodni tok stvari. Ništa zato, upozoravali su to isto svi drugi. Kina, na primer, s kojom Zapad još nije u ratu. Rusija, s kojom Zapad vodi proxy rat. Shvatile su to i sve one zemlje koje su glasale protiv ili se uzdržale zbog razloga koji leži na dlanu: polarizacija je od autora rezolucije bila mišljena i nameravana. Polarizacija nije usputni produkt jednog tvrdoglavo napravljenog plana, ona je bila glavni cilj te operacije.
Ide se na rat i jasne frontove. Zapad želi da zna ko je s njim, ko je spreman da ga prati na ratnoj stazi. Dodatni faktor je i javno mnenje u zemljama Zapada, koje, i pored generalne želje da se Rusiji pokaže njeno mesto, nije do kraja svesno, jer nije informisano od svojih medija, kuda to tačno vodi. Zato, sa stanovišta zapadnih političkih elita, nije bilo loše pokazati svojim ljudima kako je Srbija podigla oluju protiv rezolucije, ergo, Srbija i danas podržava ubice iz Srebrenice.
Naravno, i to je svima jasno na Zapadu. Srbija bi u trenutnoj konstelaciji, sa Aleksandrom Vučićem na vlasti, bez problema bila Zapad, da joj se s te strane ponudi malo šećera – garancije za opstanak Republike Srpske, Zajednicu opština na severu Kosova, sve stvari na koje se Zapad ionako obavezao međunarodnim ugovorima. Na nevolju, zapadna politika je regresirala na frojdijansku analnu fazu, pa ne da ništa. Uzima i što je već dala.
4. Linija „kako živeti sa susedima?“
U tom se malom kontinuumu lako definišu dva pola. Kako živeti sa susedima? „Dobro“, kao imaginarna tačka na liniji levo, i „loše“, daleko na liniji desno.
To je, lično, bila možda najstrašnija stvar oko izglasavanja Rezolucije o Srebrenici. To kako su se svi susedi poletno ujedinili protiv Srbije u jednoj stvari za koju su znali da ima zabrinjavajuće geopolitičke, a ne smirujuće regionalne ciljeve. Čak i ako se uzme da nisu svi rado glasali za taj dokumenat, da je negde bilo potrebno ubeđivanje, činjenice su porazne: čitava balkanska bratija ujedinila se protiv Srbije.
I Bosna je glasala za, što je, kad se pomisli, pravna bizarnost. Dejtonski sporazum govori o „tri strane“: Federaciji BiH, Republici Srpskoj i Republici BiH, iako realno egzistiraju samo prve dve. „Republika“ ne postoji kao teritorija, već je pravni gadget, dodatak, ekstenzija osnovnog modela. U Njujorku je glasao „dodatak“ protiv interesa polovine svog osnovnog modela.
Kursor koji je na toj liniji već stajao desno od centra, sad je nakon izglasavanja rezolucije dramatično skliznuo još dalje u tom smeru.
Šta tu pomaže? Ljutnja, bes, očajanje, zaklinjanja „nikad više s njima“, sve to ne pomaže ni joticu. Naravno da se „s njima“ i dalje mora i može. Ne samo zato što neki Srbi i žive „među njima“, već i oni koji žive u samoj Srbiji nemaju moć da svoju zemlju proglase separatnom planetom.
Pomažu dve stvari, cipele i uspeh.
A) Ući u tuđe cipele. Srbi imaju problema da uđu u tuđe cipele. To nije isto kao kad se u proteklom i proteklim ratovima ulazilo u tuđe kuće. Kod ulaženja u tuđe cipele fali elemenat krivičnog dela, izostaje sankcija. Niko nikome ne otima zaista cipele. Tim postupkom se samo šire vidici, otvaraju nove perspektive i bolje vide vlastite zablude.
Generalno, sve balkanske nacije lakše ulaze u tuđe kuće nego u tuđe cipele. Ipak, imam osećaj da se Srbi tu muče više od drugih. Nepristrasni pogled na ratove od 1991. do 1999. otkrio bi da su Tuđman, Tači, Đukanović i drugi vukli svoje poteze i pobeđivali, kad su pobeđivali, na osnovu dobre prognoze srpskog ponašanja.
Držali su se formule: 1. isprovociraj Srbe; 2. pusti ih da jurnu na tebe; 3. čekaj zapadnu konjicu u pomoć. Formula se više puta dokazala u praksi. Zvuči nepatriotski za jednog HDZ vođu, ali Tuđman je, kad je donosio procene, stajao u srpskim cipelama.
Sad je vreme da Srbi okrenu igru i uđu u tuđe cipele. Videće greške koje su pravili poslednjih sto godina, videće put za njihovo prevazilaženje, otvoriće im se metode jeftinije od ratova i jurišanja da izađu na kraj ili, bolje, stanu na novi početak sa susedima.
B) Uspeh. Misli se na tri stvari – ekonomiju, ekonomiju, ekonomiju. To sa cipelama je dobro na dugi rok. Na kraći i brži bolje funkcioniše izgrađivanje ekonomske baze Srbije i blagostanja njenih stanovnika. To je upravo ono na čemu su Vučić i Brnabić tvrdoglavo kao bager radili više od deset godina. Na kritike „a tako ti meriš uspeh?“, jedini odgovor je – „a kako drugačije da merim uspeh jedne državne politike? Da je zaštitila ćirilicu?“ Istorijski pogled bi otkrio da Srbi iz nekog razloga više vrednuju političarenje nego dobru, prosperitetnu ekonomiju, jer im ona otežava autodestrukciju. Kad god su u prilici da dobiju ovo drugo, nađe se neko da sve vrati na ono prvo.
Ekonomija, razvoj, tehnološki proboji, investicije, radna mesta, podizanje BDP per capita, auto-putevi, komunikacije, sve se to sabira u rezultatu bogatog društva i pojedinca. Ekonomski uspeh Srbije bi kao magnet delovao na njene susede. Pored cipela, koje su samo dobra vežba za širenje blende, ekonomski napredak je realno jedini način za prevazilaženje teškog nasleđa u odnosima balkanskih etnija.
Razgovori i komisije za pomirenje, koliko god neophodni, neće promeniti ništa, jer će svako uvek oplakivati samo svoje žrtve i odbiti da primeti kako postoje i druge. Niko ne veruje srpskim suzama, no iskreno, ni Srbi ne veruju tuđim. Srbi moraju imati nešto što drugi žele od njih, ne da su uvek oni ti koji nešto žele od drugih. Prosperitetna ekonomija stavlja stvari na svoje mesto. Idealni slučaj je biblijski – mrtvi će sahraniti svoje mrtve i dati šansu za život novim generacijama.
Bogatoj Srbiji će se sve oprostiti. Na verovatno pitanje: „A šta pa to da nam oproste?“, preporuka je da se za trenutak uđe u tuđe cipele. Pogled odatle bi pokazao da je lista stvari koje će susedi „opraštati“ Srbiji duga i raznovrsna, te da uključuje i sam ekonomski uspeh, prosperitet i ostvarene ljude. Onda će se kursor na liniji „kako živeti sa susedima?“ pomeriti na levo, preći centar, približiti se levom polu. Ne previše, da ne postane dosadno.
Po frazi koju je skovao američki politički autor i savetnik Džejms Karvil: „It’s economy, stupid“.
5. Nemačka linija
Kroz akt pripreme i izglasavanja Rezolucije o Srebrenici, nemačka linija se povukla dublje u senku, što otežava vidljivost. Jedino što se razaznaje je da na levom polu stoji „mir“, na desnom „rat“. Nemci su tako predvidljivi, kad se stane u njihove cipele.
Autorstvo i sponzorstvo rezolucije pomera Nemačku na desnu stranu, ka ratu. U polumraku je teško biti siguran da li su Nemci dosegli centar ili ga već prešli, ali da su se od 2014. godine pomerili na toj liniji na kojoj su, stabilno, blizu levog pola, mirovali od 1945, nema sumnje.
Nemačka danas počinje da liči na onu državu koja bi postojala da su atentatori na Hitlera 1944. imali uspeha: vladalački refleks više rase, ali bez industrijskog ubijanja nižih rasa; osećaj superiornosti, samo više ne iz domaće ideologije totalitarizma, već s nadteritorijalnom atlantskom komponentom kao vetrom u leđa. Jedino isto je da im je oba puta neko rekao da mogu da krenu.
To je opšta nemačka konstelacija ovog trenutka. U konkretnoj epizodi oko rezolucije, postoji, međutim, i jedan ograničen cilj – brisanje Republike Srpske. Srbija je dobro prepoznala taj dokumenat kao stezanje obruča oko Republike Srpske, ona sama još bolje.
Koliko je to realno? Ako se prelista Dejtonski sporazum, jeste, ima štofa. Zapad bi, ako želi, mogao da izvuče neku pravnu formulu koja bi otvorila put za direktnu intervenciju. Po mišljenju Zapada, koje se uvek iznova čuje na političkim govornicama ili čita u medijima, Dejtonski sporazum, skraćeno „Dejton“, odavno je trebalo da nadiđe samog sebe. On je relikt, on je fosil. Republika BiH je od „dodatka“ odavno trebalo da postane osnovni model. Da nije, to s te strane rađa nervozu.
Zapad vidi Republiku Srpsku kao „loose end“, nezavršeni posao. Ali da bi se ona demontirala, potrebno je najpre dokazati da Republika Srpska krši Dejton. Kako ga se ona u stvarnosti slepo drži, jer joj je to jedina garancija opstanka, treba isfabrikovati drugi povod, na primer „veličanje“ zločina u Srebrenici, iako tu, naravno, niko relevantan ne veliča ratni zločin, samo negira da on dostiže kvalifikaciju genocida. Sa motivom, „zaustavljanje novog i sprečavanje veličanja starog genocida“ NATO bi mogao biti poslan na Republiku Srpsku.
Nemačka, tako kako je krenula da klizi desno prema polu „rat“, ne bi imala ništa protiv. Jedine nade su: a) da se NATO neće usuditi na tako radikalno rešenje koje bi uključivalo desetine hiljada mrtvih; b) da će biti zauzet na drugoj strani; v) da će evropska društva shvatiti da već žive po prioritetima atlantske vojne hunte.
Prava groteska: Zapadu je potreban rat na Balkanu da počne svetski rat. Nema boljeg dokaza važnosti Balkana u svetskim poslovima.
Uvek isti princip, ni rat ne mogu da počnu bez nas. Kad ga nema, treba ga izmisliti.
Vreme je da Zapad stane na vlastite noge.
Vesna Knežević, Izvor RTS OKO
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
