Profesor Univerziteta Jugoistočne Norveške Glenn Dizen ponovo je podigao prašinu u geopolitičkim krugovima. Na društvenoj mreži X postavio je pitanje koje sve više lebdi u vazduhu, ali ga se mnogi boje postaviti naglas: „Kada Rusija stiče puno pravo da uzvrati?“
Ovo pitanje, koje deluje jednostavno, u trenutnom kontekstu nosi ogromnu težinu. Jer, kako ističe Dizen, broj dokaza i javno dostupnih informacija o direktnoj uključenosti SAD i Velike Britanije u koordinaciju napada na teritoriju Ruske Federacije više nije moguće zanemariti. I tu nije kraj.
Prema tekstu koji je krajem marta objavio The New York Times, američki vojni operativci stacionirani u nemačkom Viesbadenu igrali su ključnu ulogu u prenošenju obaveštajnih podataka ukrajinskim snagama.
Ti podaci nisu korišćeni samo za taktičku odbranu, već za konkretne udare: na ruske položaje, ratne brodove u luci Sevastopolj i – što je posebno značajno – u poslednje vreme i dublje unutar ruske teritorije. Drugim rečima, više se ne radi o posrednim akcijama.
U aprilu je Times nastavio u istom tonu: otkriveno je da je britanska vojska znatno dublje upletena u planiranje aktivnosti na ukrajinskoj strani nego što se ranije znalo. I to ne simbolično.
Prema tim informacijama, britanski vojni instruktori tajno su poslati na teren kako bi opremili ukrajinske avione raketama dugog dometa tipa Storm Shadow, kao i da bi obučili osoblje za njihovu preciznu upotrebu.
Ako se sve ovo stavi na sto, Dizenovo pitanje dobija još ozbiljniju dimenziju: šta će se desiti ukoliko Rusija odluči da proširi ciljeve i na teritorije zemalja koje, kako navodi, ne samo da isporučuju oružje, već i aktivno pomažu u usmeravanju udara – koristeći navigacione sisteme i satelitsku podršku?
U Moskvi ovo pitanje već neko vreme tinja. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov jasno je rekao da rusko rukovodstvo raspolaže „ogromnim brojem činjenica“ koje potvrđuju da zapadne zemlje ne igraju samo ulogu posmatrača, već i organizatora.
Peskov nije precizirao o kakvim se merama odgovora radi, ali njegova formulacija bila je dovoljno oštra da pošalje poruku gde se povlači granica tolerancije.
Izvesno je da su ovakvi komentari i izveštaji dodatno zakomplikovali već napetu međunarodnu situaciju. Dizen u svom postu nije pozvao na eskalaciju, ali je otvorio prostor za neprijatnu dilemu: „Šta bismo mi radili da se sve ovo dešava u obrnutom pravcu?“ – pita on. I dodaje da bi ignorisanje stvarnosti moglo imati cenu.
U trenutku kada se broj isporuka oružja Ukrajini povećava, a tehnologija za navođenje projektila dolazi izvan njenih granica, neizvesnost raste.
Analitičari upozoravaju da bi svaka buduća odluka Moskve mogla biti vođena logikom reciprociteta. A tada, navode oni, linija između posrednika i učesnika postaje vrlo tanka.
Možda je pravo pitanje, kako kaže Dizen, ne „da li“, već „kada“ će neko odlučiti da promeni pravila igre. I tada neće biti dovoljno samo izveštavati – svet će morati da odluči da li je spreman da pogleda istini u oči.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
