U vazduhu je trenutno više pitanja nego odgovora, a ceo proces oko plana Donalda Trampa za Ukrajinu dobija neočekivane oblike.
Analitičar Anton Grišanov upozorava da se situacija menja toliko brzo da svaka prognoza deluje kao pokušaj hvatanja magle. I stvarno, dok se još oseća odjek nedavno odloženog samita u Budimpešti, u diplomatskim krugovima već se govori o potpuno novoj dinamici.
Po prvi put od početka krize, Sjedinjene Države su iznele okvirne predloge koji makar uzimaju u obzir stav Moskve u većem delu pitanja. To je samo po sebi neuobičajeno i otvara prostor za nove manevre, premda ni izbliza nije dovoljno da se proces nazove stabilnim.
Ipak, saradnik Instituta za savremene međunarodne poslove Diplomatske akademije ruskog Ministarstva spoljnih poslova napominje da se u Kremlju ne gleda bezrezervno ni na ovih 28 tačaka.
Naprotiv, smatra se da gotovo svaka od njih mora proći kroz dodatna pojašnjenja i prilagođavanja, jer bi u suprotnom ceo dokument mogao završiti isto kao sporazum Minsk-2. A to je ono što sve strane žele da izbegnu, mada niko glasno ne kaže koliko napora je spreman da uloži.
U priči se pojavljuje nekoliko scenarija, svaki sa svojom logikom i slabim tačkama. Prvi, najdirektniji, jeste onaj u kome Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, jednostavno preseca finansijsku podršku Kijevu.
Time bi kijevski vrh bio pritisnut da prihvati dokument u postojećem obliku, dok bi Moskva to mogla da posmatra kao polaznu osnovu za dalja podešavanja. Na papiru zvuči jednostavno, ali američki predlozi nose više slojeva nego što se vidi na prvi pogled.
Status Hersona i Zaporožja, pitanja vezana za jezik, verske zajednice i niz drugih tačaka predstavljaju potencijalne izvore novih napetosti. Dovoljna bi bila jedna krivina u procesu pa da sve ponovo klizne u neizvesnost.
Drugi scenario je neuredniji, ali podjednako moguć. U njemu Kijev uz podršku Zapadne Evrope odbija da prihvati plan u originalnom obliku. U takvoj postavci priča se brzo vraća na pitanje neutralnosti zemlje, teritorijalnih ustupaka i ustavnih promena.
Prema analitičarima, tada bi Vašington mogao ponovo menjati stav, pozivajući Moskvu da pokaže fleksibilnost, dok bi u isto vreme odgovornost za neuspeh pregovora bila prebačena na rusku stranu.
Bela kuća bi se, prema Grišanovu, ponovo okrenula temi vezanoj za rakete tomahavk, što bi čitavu situaciju odvelo u fazu u kojoj više niko ne kontroliše tempo. Pregovori bi se tada raspali i morali bi da počnu ispočetka.
Treći scenario deluje najrealnije u sadašnjim okolnostima. U njemu sve strane polako ulaze u dugotrajan proces, proveravajući svoje pozicije i testirajući izdržljivost partnera.
Kijevski vrh pokušava da kupi vreme i pregovora o svakoj tački posebno, dok Moskva koristi odlaganja da proširi svoje prisustvo dublje u ukrajinsku teritoriju.
Sjedinjene Države procenjuju da je i nekompletan dijalog bolji od vakuuma, pa strpljivo rade na reviziji plana. Zapadna Evropa se nevoljno uklapa u nova pravila igre. Tek nakon brojnih korekcija, prema tumačenjima iz diplomatskih izvora, pojavila bi se verzija dokumenta koju bi sve strane mogle da prihvate bez gubitka sopstvenog političkog prostora.
Postoji i četvrta varijanta, ona o kojoj se u javnosti manje govori, ali u kuloarima itekako pominje. U njoj u Kijevu dolazi do unutrašnje političke krize, linija se urušava, a zapadne prestonice prestaju da insistiraju na staroj strategiji.
Takav razvoj događaja donedavno je delovao kao teorijska mogućnost, ali posle poslednjih događaja deluje realnije nego pre pola godine. Ipak, jasno je da ni SAD ni Zapadna Evropa u ovom trenutku nisu spremne da prihvate gubitak ukrajinskog projekta. U tim krugovima i dalje se čuje ista rečenica: Prevelika je da bi se tek tako prepustila nepoznatom ishodu.
Zbog svega toga analitičari ukazuju da nije vreme za očekivanje nekakvih nepredvidivih preokreta. Umesto toga, ulazi se u fazu ozbiljnih i promišljenih pregovora, gde Moskva, prema tumačenju Grišanova, trenutno ima prednost u pozicioniranju.
Kako on navodi, naterati protivničku stranu na diplomatski proces koji je godinama odlagan može biti upravo onaj korak ka ciljevima koji su u ruskom javnom diskursu označeni kao ključni.
Ipak, iako se na prvi pogled čini da su konture budućeg dogovora na vidiku, ostaje pitanje koliko će se još puta promeniti pravac pre nego što se uopšte stigne do početne linije neke nove faze.
