Ovo je prerađena verzija intervjua sa Nikolajem Patruševim, sekretarom Saveta bezbednosti Rusije.
Patrušev je jedan od najvažnijih Putinovih savetnika po pitanju nacionalne bezbednosti.
On se pridružio KGB-u 1975., a od 1999. do 2008. bio je šef ruskog FSB-a..
Jedan od njegovih najvažnijih poslova jeste da prenosi Putinu i ostalim ključnim zvaničnicima za inostranu politiku važne informacije dobijene od ruskih obaveštajnih službi.
On je u ovom intervjuu dao uvid u to šta ruske obaveštajne službe prenose Kremlju, te ćemo, između ostalog saznati i da:
1. Ruske obaveštajne službe nisu očekivale da Janukovič padne tokom Majdanskih protesta.
2. Ruske obaveštajne službe su davno upozorile Kremlj da je samo pitanje vremena kada će se dogoditi prozapadnjački prevrat u Ukrajini.
Takođe ćemo saznati kako ruske obaveštajne službe posmatraju svet.
[adsenseyu1]
Ruske obaveštajne službe nisu uspele da predvide svrgavanje Janukoviča u februaru
Naši specijalisti su upozoravali da postoji visoka mogućnost eskalacije situacije u Ukrajini u smislu političke i ekonomske nestabilnosti. Istovremeno, verovatnoća trenutnog rušenja vlasti u Kijevu uz podršku vojnih grupa otvorenih nacista nije razmotrena u to vreme.
Konstantno smo obezbeđivali materijal i finansijsku pomoć, bez kojih Ukrajina nikako ne bi mogla da se izbori sa finansijskim poteškoćama.
Ruske obaveštajne službe su predvidele proamerički prevrat u Ukrajini
Što se tiče dugoročnih predviđanja, ukrajinska kriza je bila potpuno očekivan ishod sistematske aktivnosti SAD i njihovih saveznika.
Poslednjih četvrt veka ova aktivnost je bila potpuno usmerena na odvajanje Ukrajine i ostalih republika bivše SSSR od Rusije i totalno reformisanje postsovjetskog prostora tako da odgovara interesima Amerike.
Viktorija Nuland, asistent sekretara države SAD za Evropske i Evroazijske poslove, u više navrata je rekla da je od 1991. do 2013. godine Vašington potrošio 5 milijardi dolara na „podržavanje želje naroda Ukrajine za jačom i demokratskijom vlašću“.
…..kao rezultat ove aktivnosti…odgojena je čitava generacija koja je potpuno zatrovana mržnjom prema Rusiji uz mit o „Evropskim vrednostima“. Oni nisu shvatili da ove vrednosti nisu zapravo dizajnirane za Ukrajince. Niko, ko i sam ima ozbiljnih problema i izazova, neće pomoći poboljšanju standarda neke tamo Ukrajine.
Prevrat u Ukrajini je katastrofa ponajviše za samu Ukrajinu
Mislim da će „otrežnjivanje“ Ukrajinaca biti grubo i bolno. Ostaje nada da će se sve desiti relativno brzo.
Želeo bih da napomenem još jedan faktor od fundamentalnog značaja. Nezavisno od daljeg razvoja događaja, Ukrajina prosto neće moći da se razvije uspešno bez Rusije, svidelo se to drugima ili ne.
….dok će za Rusiju oštećenje ovih….. odnosa biti bolan udarac, za Ukrajinu će biti katastrofalan.
Politika SAD prema Rusiji danas prosto nastavlja politiku SAD prema SSSR tokom Hladnog rata
……da se katastrofa u Ukrajini nije dogodila, pronašao bi se neki drugi način da se Rusija „zadrži“. Ovaj način je u upotrebi decenijama, menjali su se samo oblici i taktike implementacije.
Kao što znate, sukob između SSSR i Zapada je posle Drugog svetskog rata poprimio oblik „Hladnog rata“. Vojno-politička komponenta ovog sukoba je prepuštena NATO-u, koji je formiran pod inicijativom SAD 4. aprila 1949. godine. Analiza praktične aktivnosti NATO-a pokazala je da je pri kreiranju saveza Amerika imala dva glavna cilja.
Prvo, vojni blok usmeren protiv SSSR formiran je pod vođstvom Amerike.
Drugo, Vašington je sprečio pojavu autonomnog grupisanja država u zapadnoj Evropi koje bi se takmičile protiv SAD.
Nakon raspada SSSR i raskidanja Varšavskog pakta, koji je ujedinio socijalističke države Evrope i koji je po definiciji predstavljao veliku opasnost po NATO, ne samo da nije raspušten, nego se još i raširio u vojnom smislu.
SAD su izazvale raspad SSSR otkrivajući njegove „Slabe tačke“
Strategiju otkrivanja „slabosti“ ustanovio je Zbignjev Brezinski, američki politički naučnik i državnik poljskog porekla, a pod komandom predsednika Regana to je postala osnova američke politike prema Rusiji. Kao rezultat analitičkog posla velikih razmera, „slabosti“ SSSR-a su definisane i sistematski proučavane u političkim, ekonomskim, ideološkim i drugim sferama.
Glavna „slabost“ države po definiciji CIA-e bila je ekonomija. Nakon detaljnog modelovanja, američki stručnjaci su identifikovali „najslabiju kariku“, tj. ogromnu zavisnost budžeta SSSR od izvoza energetskih resursa. Strategija koja je prouzrokovala finansijski i ekonomski bankrot države formulisana je uz pomoć dva međusobno povezana cilja: dovođenje do oštrog pada prihoda u budžet SSSR od inostrane trgovine, zajedno sa znatnim porastom troškova na rešavanje problema kreiranih od spolja.
Smanjenje cene nafte je procenjeno kao glavna mera za smanjenje prihoda u budžet. To je uspešno urađeno sredinom osamdesetih godina.
Rast troškova SSSR je izazvan u nekoliko oblasti: tranzicija od strategije američkog protivljenja SSSR u Avganistanu ka strategiji uvlačenja u avganistanski rat; podsticanje antivladinih demonstracija u Poljskoj i drugim državama socijalističkog bloka sa namerom da se Moskva izazove u dodatne troškove radi stabilizacije situacije u istočnoj Evropi; raspaljivanje trke razvijanja oružja itd.
Treba napomenuti da su u to vreme Amerikanci uspeli u ostvarivanju svog cilja. Nastala je duboka ekonomska kriza koja se proširila na političku i ideološku sferu. Konačan kolaps ekonomije izazvale su mere „oporavka“ koje je ponudio Zapad kroz MMF i Svetsku banku.
Prevrat u Ukrajini podržan od strane SAD i sankcije su deo strategije SAD „Slabih tačaka“ usmerene na Rusiju
….Prevrat u Kijevu, ostvaren uz otvorenu podršku SAD prati klasičan šablon koji je testiran u Latinskoj Americi, Africi i na Bliskom istoku. Ipak, nikada ranija ta šema nije toliko uticala na interese Rusije.
Analiza je pokazala da provociranjem Rusije na osvetničke korake Amerikanci pokušavaju da ostvare iste ciljeve kao osamdesetih po pitanju SSSR. Istovremeno, oni neutrališu evropske ekonomske konkurente koji su se, prema mišljenju Vašingtona, prilično zbližili sa Moskvom.
Aktivnost administracije SAD u sferi Ukrajine dešava se u sklopu nove politike Bele kuće usmerene na održavanje vođstva Amerike u svetu strateškim zadržavanjem rastućeg uticaja Ruske federacije i drugih centara moći.
Jugoslavija je bila generalna proba, a desila se zbog slabosti Rusije pod Jeljcinom
Ruska federacije je devedesetih godina, zbog vrlo poznatih razloga, izgubila dominantan uticaj nad Balkanom. U periodu od 1991. do 1996. godine, tela koja su oblikovala inostranu politiku naše države nisu zvanično ni imala koncept „nacionalnog interesa“. Oni su imali neosnovana očekivanja zahvalnosti za poslušnost od strane svojih zapadnih partnera i očekivali neku vrstu specijalne pogodnosti za blisku i bezuslovnu saradnju sa SAD.
NATO blok je pod izgovorom održavanja mira i bez ozbiljnog protivljenja sa naše strane samouvereno cirkulisao van svoje zone odgovornosti, efektivno dovodeći vojnu komandu i kontrolišući balkanske države na razne načine. Činjenica je bila očigledna: Rat na Balkanu bi se mogao smatrati probom i prologom za korake većih razmera koji će podeliti svet.
Jugoslavija je srušena kao proba koncepta konačnog obračuna sa Rusijom.
„Rat protiv terorizma“ SAD obezbedio je Rusiji samo privremeni odmor
….Ohrabreni oslabljenjem i posledičnom eliminacijom SSSR, američki krugovi vlasti su učinili sve što je moguće da osiguraju dominaciju nad većim izvorima sirovih resursa u našoj državi i centralnoj Aziji, kao i tranzitne puteve za njihov izvoz. Vašington je planirao da proširi svoju sferu uticaja na regione Crnog mora, Kavkaz i Kaspijskog mora.
Jedina prepreka realizaciji američkih planova bila je Rusija, koja je sačuvala svoj vojni potencijal kako bi nanela neprihvatljivu štetu SAD.
Američki stratezi su videli rešenje u postepenom rasparčavanju države. Prvi region koji je bio na meti bio je Severni Kavkaz.
Od veće važnosti je bila i Čečenija, koja je proglasila svoju nezavisnost i privremeno bila pod efektivnom kontrolom Zapada.
U ovim uslovima, rusko vođstvo je usvojilo čvrst stav branjenja jedinstva države čiju je volju predstavljao predsednik Vladimir Putin, koji je po cenu ogromnih napora uspeo da spreči odvajanje Čečenije od Rusije.
Nakon 11. septembra 2001., svetska zajednica je prepoznala terorističku pretnju kao glavnu svetsku pretnju čije je zaustavljanje zahtevalo zajedničke napore. Rezultat je bio oslabljeni napad na Rusiju, jer je Zapad bio usmeren na teroriste na Kavkazu.
U to vreme, Vašington je prikazivao izvesnu spremnost na saradnju, mada zapravo nije hteo da napusti politiku „zadržavanja“ po pitanju Rusije. Sve više i više NATO ustanova se približavalo našim granicama.
Oživljavanje Rusije nakon 1999. i uspostavljanje saveza sa Kinom, Indijom i drugim zemljama BRICS-a uznemirilo je SAD
Nakon 7-8 avgusta 2008., kada je gruzijsko vođstvo, uz podršku SAD, pokušalo da uništi Južnu Osetiju, svet se ponovo značajno promenio.
Sve se dogodilo na prepad. Gruzijski diktator je verovao da će vojni upad na dan otvaranja međunarodnih Olimpijskih igara staviti Rusiju u tešku poziciju. Međutim, rusko vođstvo je brzo odreagovalo sprečivši agresiju.
Nakon avgustovskih događaja u Kavkazu, Vašington je bio uznemiren očiglednom namerom Rusije da zauzme mesto među svetskim silama 21. veka i da upotrebi finansijske prihode za eksploataciju resursa i unapređivanje odbrambenog potencijala i ljudskog kapitala.
Američkom vođstvu se takođe nije svidela saradnja Rusije sa Kinom i Indijom, uvođenje BRICS samita, uspešna aktivnost CSTO, SCO i EAEC, ali i formiranje Carinske unije.
Pojavili su se novi veći igrači kao što su Kina, Indija, Brazil i Iran, ali i zemlje sa rastućom ekonomijom poput jugoistočne Azije i Južne Koreje koje su postale značajan faktor za SAD.
Indikacije o potrebi da se primeni delotvoran dijalog sa Rusijom o brojnim pitanjima počele su da se pojavljuju sa dolaskom nove administracije predsednika Baraka Obame.
Međutim, uskoro je postalo jasno da Vašington ne naginje zapravo ka saradnji. Pošto Rusija nije imala nikakve koristi od ovih dijaloga, saradnja je privedena kraju i stav SAD prema našoj državi počeo je ponovo da podseća na vreme Hladnog rata.
Cilj SAD je da kontrolišu ruske energetske resurse, ali i hranu i vodu kako bi utvrdili svoju dominaciju
……stručnjaci su sigurni da se neka nova zamena za ugljovodonike po pitanju stvaranja energije neće pojaviti bar u narednih nekoliko decenija.
Nedostatak vode i navodnjavanja postaje akutan problem u brojnim državama Azije, ali i Afrike.
Mnogi američki stručnjaci tvrde da postoje ogromne teritorije pod kontrolom Moskve koje ne služe eksploataciji te kao takve nemaju korist za čovečanstvo. Nastavljaju se tvrdnje o „nefer“ raspodeli prirodnih resursa i potrebi da se osigura tzv. „slobodan pristup“ tim resursima za druge države.
Pretnja Rusiji od strane SAD je „konstantna“, a „primirja“ nikad ne traju
Čak i tokom perioda primirja između Rusije (SSSR) i SAD, naši američki partneri su se uvek pridržavali tog razmišljanja.
Zato se rusko vođstvo suočava sa konstantnim zadatkom: garantovanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta domovine, odbranom i umnožavanjem svojih bogatstava i njihovim upravljanjem radi interesa multietničkog naroda Ruske federacije.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
