Piše: Siniša Ljepojević
U političkoj Srbiji i u Briselu bučno najavljivana i čak sa izvesnim optimizmom očekivana Strategija proširenja Evropske unije (EU) je objavljena, ali je nekako vrlo brzo zaboravljena. Kao da nije više tema i sve se nastavlja po starom. Taj dokument je, međutim, veoma važan ne samo zbog toga što razotkriva stvarno stanje u planovima proširenja EU nego i zato što je on neka vrsta budilnika, alarma otreženjenja za one koji – pre svega na Zapadnom Balkanu, Ukrajina i Gruzija nisu ni spomenute – sve svoje nade polažu u članstvo u tom evropskom klubu. Strategija je i poziv za povratak u realnost.
[adsenseyu1]
Već izvesno vreme je potpuno jasno da evropski put Srbije nije baš izvestan i da je evropska priča sve više deo dnevno-političkih ciljeva i Beograda i Brisela, a nikako jasno definisana perspektiva. Ta priča je postala instrument prikrivanja praznina i obmana. Tek objavljena Strategija je to i potvrdila i u tom smislu je na neki način prvi iskreni dokument sa porukom da EU ostaje dalek i možda čak nedostižan projekat. Nema jasnih obećanja niti preuzetih obaveza, pre svega ne od EU, a ni rokova, samo daleko okvirno vreme i to ako bude, ako se, kako se to kaže, ispune uslovi.
,,VAŽAN JE PUT“
I dalje je dominantan problem Kosova i Metohije ali ni tu više nema rokova. Doduše o pravno obavezujućem sporazumu i normalizaciji odnosa Beograda i Prištine se kaže da treba da budu ,,hitno”, ali šta to znači nema objašnjenja. Čak je i komesar za proširenje Johanes Han rekao da ni u EU niko pouzdano ne zna šta to znači. Strategija je potvrdila ono što je pre nekoliko godina govorio nekadašnji ambasador EU u Beogradu Majkl Devenport. On je govorio da je važan ,,evropski put”, a ne članstvo. U prevodu, cilj je ispunjavanje raznih uslova, pre svega Kosovo, za koje je zainteresovan Brisel, a ne samo članstvo, jer je još onda bilo jasno da je to na dugom štapu.
U političkom Beogradu je primetno razočarenje, mada se izjavama lidera to pokušava prikriti. Vrlo je verovatno da će i briselska birokratija takođe zaboraviti Strategiju i ponovo će sa istim elanom da pritiska Beograd za razna rešenja bez alternative. Od svoje iskrenosti se, u stvari, uplašila i EU, pa je nemački šef diplomatije u tehničkoj vladi Zigmar Gabrijel pohitao u Beograd i Prištinu da ohrabri evropske vernike i da kaže kako to nije ništa strašno, jednostavno treba ispuniti uslove, i EU blagostanje je tu, na dohvat ruke.
To je, međutim, licemereno jer je upravo Nemačka insistirala da nema velikih obećanja i da se u Strategiji ostavi veoma labav prostor za eventualne članice. To je ono što se danas zove EU. Uostalom, šta drugo i očekivati od onih koji su sada EU. Na primer, holandski šef diplomatije Halbe Zejstra je javno uhvaćen u laži i morao je da je podnese ostavku. I to nije mala, beznačajna laž. On je rekao da se još 2006. godine privatno sreo sa liderom Rusije Vladimirom Putinom koji mu je govorio o takozvanoj “Velikoj Rusiji”. Na toj njegovoj laži je kasnije godinama temeljena propaganda Zapada i NATO-a protiv predsednika Putina i Rusije. A sve je bila laž.
Sve bi, međutim, trebalo gledati kroz mnogo širu perspektivu i daleko realnije. Prvo, u kakvom je ambijentu uopšte donesena objavljena Strategija? Minulih meseci je bilo mnogih agresivnih ideja kako bi se Zapadni Balkan predstavio kao pitanje ,,biti ili ne biti“ za EU, ali realnost je drugačija i ono što bi mogao biti dobar znak je to da je na kraju u samoj EU pobedila realnija struja, koju predvodi Nemačka.
EU je već dugo u dubokoj, egzistencijalnoj krizi, a sada je i vodeća zemlja Nemačka na početku ozbiljne političke krize koja će verovatno potrajati. Te dve krize su potpuno blokirale ne samo funkcionisanje EU, nego i bilo kakve ozbiljne diskusije o načinu izlaska iz krize evropske integracije, a ne samo traženja oblika budućnosti tog projekta. EU se konačno suočila sa realnošću. Zato je, dominantno je mišljenje, barem za sada najbolje da se održava status quo i da se ne daju velika obećanja. To je bila pozicija Nemačke u pripremama Strategije i to je na kraju pobedilo. Tako je u odnosu na Zapadni Balkan Brisel u stvari objavio nešto što liči na razumno iskren dokument, krajnje neuobičajeno za briselsku birokratiju.
SRBIJA MORA BITI FLEKSIBILNIJA
Postoji još jedan elemenat, a to je geopolitički i on donekle dovodi u sumnju stvarnu iskrenost Strategije i sugeriše na taktički potez. Naime, Zapadni Balkan je iznad svega geopolitički instrument, i to u postojećim okolnostima jedini koji je EU na raspolaganju. Na globalnom nivou EU je, pre svega politički, potpuno marginalizovana i nadmeće se ne samo sa Rusijom, nego i sa Amerikom. Balkan je jedino čime EU može da manipuliše i da se koristi.
[adsenseyu1]
Trebalo bi zato podsetiti da je Strategiji prethodio jedan izveštaj u američkom Senatu koji je Zapadni Balkan smestio u aktuelni sukob Amerike i Zapada sa Rusijom i analitičari američkog Senata ukazuju da bi upravo Balkan trebalo koristiti protiv Rusije, tačnije oteti ga Rusiji, a ključni instrument u tome su EU i evropske ambicije tih zemalja. Na toj liniji je već izvesno vreme nastupala i Bugarska, pripremajući se za predsedavanje Unijom, ali taj bugarski koncept je doživeo neuspeh. Njemu se vrlo otvoreno usprotivila Nemačka. I na kraju nigde Bugara i Borisova.
To je taj ambijent. Naravno, i u Strategiji se govori o ispunjavanju uslova, ali treba podsetiti da prema jednoj klauzuli Lisabonskog sporazuma iz 2008. uslovi za prijem novih članica, poznati kao Kopenhaški, praktično ne postoje. Sve je politička odluka i Lisabonski sporazum daje za pravo da konačnu odluku o prijemu neke nove zemlje članice donosi Evropski savet. Dakle, to je politička odluka, nezavisno od bilo kakvih uslova. Drugim rečima, sve može da se promeni. Problem je, međutim, što ambijent koji je doveo do objavljene Strategije neće biti promenjen, to će da potraje.
I u toj geopolitici opet celi region nema istu ulogu. Za ključne zemlje EU Srbija je, na primer, deo geopolitike sukoba između Zapada i Amerike sa Rusijom, ali Kosovo je deo nečega drugog: ono je instrument sukoba na samom Zapadu, instrument unutarzapadnih sukoba. S druge strane, tačno je da je EU američki geopolitički sluga, ali situacija je sada komplikovanija nego ranije i nije baš sasvim sigurno da će u EU biti sve onako kako kažu Amerikanci, čak i ako bi to Brisel želeo. Jednostavno, EU je u razgradnji i nema to više ko da ispuni, nema ko da ispunjava želje.
Jasno je, naravno, da je u svemu ključna Srbija jer za nju je vezan glavni problem Zapada, a to je Kosovo. Svi drugi uslovi za Srbiju su samo zamagljivanje stvarnog stanja, izgovor i obmana. Srbija se zato zaista mora suočiti sa onim šta ta Strategija znači, i to ne zbog EU, nego zbog sebe. Da li će se to dogoditi? Verovatno neće jer uprkos svim jasnim porukama i samoj realnosti konačno, vlast Srbije uporno ponavlja da nema izbora i da Srbija mora da ide ka EU.
Ta formula da EU nema alternativu i da Srbija nema kuda nego u EU ne samo da je besmislena – uvek ima alternativa – nego je i znak bezidejnosti i nemoći. Čekajući tu jedinu alternativu Srbija neće dočekati ni svoje, a kamoli evropsko sutra. Nevolja je što usporavanje ili čak potpunu promenu značenja evropskog puta lideri Srbije razumeju i kao lični poraz, što je potpuno pogrešno, i zato ne odustaju, ma kava cena ili ma kakve posledice bile.
Kao što se i sama EU počinje da se fleksibilnije odnosi, tako bi i Srbija trebalo da menja svoje pozicije i da realnije gleda na ono šta joj je činiti, a ne da ispunjava razne neformalne zahteve interesnih grupa koji se predstavljaju kao evropski put.
(Standard.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
