[adsenseyu3]
Vojvoda Radomir Putnik davno se upisao u redove najvećih srpskih vojskovođa. Predvodio je vojsku u nekim od najneizvesnijih trenutaka Srbije – Balkanskim i Prvom svetskom ratu, a za njegova dela čuo je i svet.
Zato i ne čudi činjenica da je reč o jednom od najodlikovanijih pojedinaca u našoj istoriji. Ipak, da živite u Srbiji krajem 19. veka i kojim slučajem sretnete vojvodu, to ni po čemu ne biste zaključili!
Vojvoda Radomir Putnik je tokom svoje bogate vojničke karijere bio dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta Ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
[adsenseyu1]
Reč je o jednom od najodlikovanijih pojedinaca u našoj istoriji, a vojvodina priznanja za hrabrost podrazumevaju domaća, ali i neka od najviših stranih odlikovanja.
Nabrojmo samo neka – Orden Karađorđeve zvezde 1. i 2. reda, Orden belog orla 3, 4. i 5. reda, Orden takovskog krsta sa mačevima 5. reda, Orden Svetog Save 1. reda, Zlatna i srebrna medalja za hrabrost, Spomenica rata za oslobođenje i nezavisnost 1876—1878…
Pa zatim engleski Orden Svetog Mihaila i Svetog Đorđa sa lentom 1. reda, ruski Orden Svetog Stanislava 1. reda, francuski Orden Legije časti 2. reda, Francuska…
Ipak, da živite u Srbiji krajem 19. veka i kojim slučajem sretnete vojvodu, to ni po čemu ne biste zaključili. Zašto?! Zato što Radomir Putnik skoro nikada nije nosio svoja odlikovanja!
[adsenseyu4]
U ličnom životu slavni vojskovođa je bio miran, povučen i skroman čovek. Za vreme balkanskih ratova, naredio je da dnevnice potporučnika i vojvode budu iste – tri dinara dnevno.
U javnosti nikad nije bio razmetljiv i nije voleo hvalisavce. Njegovo izbegavanje da u javnosti nosi svoja odlikovanja pročula su se i ostala je zabeležena priča da je starog vojvodu neko jednom pitao zašto je to tako.
– Moje dekoracije su ispod mundira – u jednoj rečenici je odgovorio vojvoda Putnik.
Star i onemoćao, Radomir Putnik preminuo je u toku Prvog svetskog rata. Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu da nastavi lečenje, gde je i preminuo.
Njegovi posmrtni ostaci su u Kraljevinu SHS, preneti tek 6. decembra 1926. godine, skoro deset godina nakon njegove smrti. Sahranjen je 7. decembra na Novom groblju.
(Dnevno.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
