Kina je daleko najveće tržište litijuma. Ona već danas proizvodi najviše električnih automobila, oko milion u 2018. godini i barem će udvostručiti svoju proizvodnju do 2025. godine – a za narednu deceniju ili dve očekuje se da se potražnja eksponencijalno povećati.
Bolivija ima najveće na svetu – nadaleko poznate rezerve litijuma.
Dugoročni „vin-vin“ ugovor između Kine i Bolivije bio je u pripremi od početka 2019. godine i o njemu se pregovaralo kao o ugovoru sa 51 odsto udela Bolivije – i 49 odsto udela Kine u aranžmanu, a proizvodnja akumulatora i ostalih litijumskih proizvoda predviđena je da bude u Boliviji – dodata vrednost, otvaranje novih radnih mesta u Boliviji – sa početnom investicijom od 2,3 milijarde američkih dolara. To je trebalo da bude potpisano kada je došlo do bolivijskog vojnog udara koji je pokrenuo SAD.
[adsenseyu1]
Ogroman udeo ovog multi-milionskog ugovora dobili bi Kinezi. Stoga nije preterano verovati da i sam američki vojni udar, posebno njegov vremenski raspored – ima neke veze s litijumom Bolivije – tačnije sa sporazumom Kina-Bolivija.
Imati socijalističku vladu sigurno je bio razlog državnog udara, ali ne jedini, možda čak ni ključni razlog. Bolivija je, kao i Venecuela, bogata prirodnim resursima, gasom, naftom, mineralima i metalima – i litijumom, lakim metalom, koji se koristi za akumulatore, posebno akumulatore za električne automobile.
Oni su idealna imovina koju će neoliberalna vlada privatizovati u korist nekolicine lokalnih oligarha i stranih korporacija – uglavnom američkih, naravno. Krađa prirodnih resursa iz zemalja u razvoju je ključni cilj pokušaja carstva da uspostavi monetarnu i teritorijalnu hegemoniju sveta.
Već pre nego što je Evo Morales prvi put preuzeo funkciju u januaru 2006. godine, obećao je bolivijskom narodu da će ogromno bogatstvo prirodnih resursa Bolivije pripadati Boliviji, bolivijskom narodu.
Među prvim akcijama njegovog Predsedništva bila je delimična nacionalizacija ugljovodonične industrije – gasa i benzina.
[adsenseyu4]
Evo je nasledio od svojih prethodnika apsurdan aranžman, gde bi strane korporacije u proseku primale 82 odsto profita od eksploatacije ugljovodonika, a preostalih 18 odsto bi ostalo u Boliviji.
Kada je Evo došao na vlast 2006. godine, on je taj udeo preokrenuo: 82 odsto za Boliviju i 18 odsto za strane kompanije. Zapadni svet je bio zatečen i upozoravao da će svi strani investitori napustiti Boliviju – i da će ona ostati sama, a da će se njena ekonomija beznadežno raspasti.
Ništa se od toga nije desilo, naravno. Jer čak i prema ovom novom aranžmanu, strane korporacije su zaradile dovoljno da ostanu u Boliviji. Oni su tamo i danas.
Na scenu stupa litijum, mekan, lagan i lako zapaljiv mineral – ono što neki nazivaju zlatom 21. veka. Ukupne svetske poznate rezerve litijuma su oko 15 miliona tona, sa potencijalom do 65 miliona tona. Bolivija sigurno ima najveća pojedinačna ležišta litijuma na svetu sa procenjenih devet miliona tona, što je oko 60 odsto svih poznatih rezervi.
Litijum Bolivije do sada je ostao neiskorišćen, dok su glavni aktuelni proizvođači Čile, Argentina, Australija i Kina. Rezerve Bolivije nalaze se u Ujuni, najvećoj slanoj pustinji na svetu (oko 10.000 km2) u udaljenom južnom kraju Bolivije, oko 4.000 m nadmorske visine.
[adsenseyu1]
Pristup je komplikovan zbog nadmorske visine i daljine, a iskopavanje litijuma je takođe povezano sa ekološkim problemima. Konačno, i možda najvažnije, Evo Morales je obećao svojim ljudima da se ovaj dragoceni resurs neće samo izvoziti kao sirovina, već će se prerađivati u Boliviji, tako da dodata vrednost i velike koristi ostaju u Boliviji.
Od početka ove godine Bolivija pregovara sa Kinom putem povezivanja sa kineskom inicijativom BRI. Jedan deo je podrazumevao i ekstrakciju litijuma i industrijski razvoj. Kina je mogla da ovu siromašnu zemlju Južne Amerike izvuče iz siromaštva.
S obzirom da se Kina u svakoj prilici omalovažava i odbacuje, očigledno da takav višemilionski dugoročni aranžman, za tržište koje Zapad želi da dobije za sebe, nije dopušten od strane prave ose zla, Sjedinjenih Država, evropskih vazala, Kanade i Australije. Dakle, predsednik Evo Morales i njegovi bliski saveznici morali su da odu.
[adsenseyu4]
Predvidljivo je da će trenutna „privremena“ vlada proglasiti vanredno stanje, što znači de fakto vojno-policijsku diktaturu. Prirodno bogatstvo siromašne zemlje koja želi da koristi rezerve za boljitak svog naroda može biti prokletstvo – a naročito ako ta zemlja ima socijalistički režim. Ali, kao tračak nade, poznato je da je bolivijski narod snažan i nepokolebljiv branitelj svojih prava.
Dakle, uz podršku i solidarnost ljudi susednih zemalja koji protestuju zbog izgubljenih građanskih prava, Čilea, Ekvadora, Argentine i možda uskoro i Brazila, neće svi biti izgubljeni, zaključuje Peter Kenig za The Saker blog.
Webtribune.rs
