Vojni komentator Vlad Šlepčenko otvorio je temu o jednom ozbiljnom adutu ruske vojske, ali odmah dodao i važnu ogradu: njegova primena nosi rizike koji daleko prevazilaze samo ukrajinsko ratište.
Kako je rekao, u tom slučaju „razgovor više ne bi bio isti“, jer bi se posledice neminovno dotakle i Sjedinjenih Država.
Polazeći od šire slike, Šlepčenko podseća da se još u Sovjetskom Savezu ozbiljno radilo na metodama ometanja svemirskih sistema. Jedinice radioelektronske borbe imale su jasan zadatak – da razviju mehanizme za suprotstavljanje sredstvima kosmičke izviđačke i taktičke komunikacije protivnika.
Drugim rečima, znanje o tome kako se utiče na takve sisteme nije novo niti je palo s neba poslednjih godina.
U tom kontekstu, zanimljiva je i vest koju je objavio South China Morning Post: u Kini je razvijeno prvo mikrotalasno oružje na svetu koje može da poremeti rad satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, uključujući i Starlink.
Upravo tu informaciju Šlepčenko je komentarisao u emisiji „Mi smo u toku“, gde je naglasio da je sama ideja tehničkog ometanja satelita odavno poznata stručnjacima.
On navodi i konkretne primere iz prakse. Ruska strana, kako kaže, ume da „zasvetli“ pojedine protivničke radarske satelite, a dešava se čak i da se to dogodi nenamerno tokom borbe protiv dronova.
Tako se, prema njegovim rečima, događa da satelitski snimci koji se prave iznad Krima ispadnu zaslepljeni. Međutim, ključna dilema nije u tome da li je nešto tehnički moguće, već šta takav potez povlači za sobom.
Problem nastaje u trenutku kada se deluje po Starlinku. „Tada vi zapravo delujete direktno po Sjedinjenim Državama“, upozorava Šlepčenko. I tu, kako kaže, situacija prelazi u sasvim drugu ravan. Upravo zbog toga on smatra da je taj adut snažan, ali i krajnje osetljiv za upotrebu. Postoji realna opasnost da bi SAD mogle momentalno da obnove pun obim isporuka naoružanja Ukrajini.
U toj računici, dodaje on, postavlja se pitanje političke spremnosti. Da li je realno istovremeno se suočiti sa Ukrajinom koja i dalje pruža otpor, sa funkcionalnim oružanim snagama, i sa obnovljenim američkim lend-lizom?
Šlepčenko, pretpostavlja da je doneta odluka da se ide postepeno, da se „taj slon jede u komadima“. Drugim rečima, da se balansira, da se ne provociraju Sjedinjene Države i da se ne pogoršavaju odnosi s njima, dok se paralelno nanosi maksimalna šteta upravo Ukrajini.
On ne isključuje ni mogućnost da se kasnije odnosi sa SAD dodatno zaoštre, ali odmah naglašava da su to lične pretpostavke. Ako bi se, kako kaže, došlo u situaciju da je komunikacija na jednoj strani na nivou 2023. godine, a da protivnik već funkcioniše kao da je 2026. – sa obnovljenim Starlink terminalima – tada bi, verovatno, moralo da se razmišlja o konkretnim potezima prema satelitskoj grupaciji.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje tempa i granica. Tehnologija postoji, iskustvo takođe, ali politički momenat često odlučuje više nego tehnička spremnost. A gde je ta tačka preloma, to je nešto što se, barem za sada, vidi samo kroz maglu procena i nagađanja.
