Navršava se 20 godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića pred ulazom u zgradu Vlade Srbije. Tom prilikom teško je ranjen njegov prvi pratilac Milan Veruović, koji za RT govori o atentatu i njegovim posledicama.
„Tog 12. marta 2003. godine desio se tektonski poremećaj, zemljotres koji je dokusurio Srbiju, napravio ruševine i sakrio istinu o ubistvu premijera“, kaže Veruović.
Naš sagovornik kaže da su tog dana organizovani kriminal, ratni profiteri, organizovane grupe i ostali međunarodni činioci preuzeli kompletnu kontrolu nad Srbijom.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
„Evo danas, dvadeset godina kasnije nalazimo se u beznađu te tame, pokriveni tim šutom 12. marta za koji niko ne sme da se uhvati i da pita šta se tada zapravo desilo“, napominje Veruović.
On smatra da je istina o ubistvu srpskog premijera ostala sakrivena iza optužnice i zvanične presude.
Na pitanje zašto su u optužnici zanemarena svedočenja njega i ostalih pripadnika Đinđićevog obezbeđenja o tome da su na njih ispaljena tri metka, a ne dva, kako su to nadležni organi tvrdili, Veruović kaže da istina o stradanju premijera nije smela da se prikaže.
„Oni koji su planirali ubistvo Zorana Đinđića su isto tako isplanirali kako će to ubistvo sakriti i podmetnuti pod tragove i ostaviti ispod te ruševine. Ne samo ja, već i osmorica mojih kolega, pripadnika obezbeđenja, kao i materijalni dokazi dovode zvaničnu verziju događaja u nemoguću situaciju“, kaže Veruović.
Veruović smatra da dvadeset godina nakon ubistva premijera u Srbiji nema snage za suočavanje sa dokazima i da zvanično kažemo šta se desilo 12. marta.
„Država je stajala iza ubistva Đinđića u smislu, država je dozvolila da Zorana Đinđića ubiju. Kroz svoju logistiku je sakrila sve događaje“, kaže Veruović.
Kao niz događaja koji ukazuju na njegovu tvrdnju, Veruović navodi da je dežurni istražni sudija i tužilac tog 12. marta je o događaju ispred zgrade Vlade Srbije saznao putem medija i onda je izašao na lice mesta, kao i da su kamere u zgradi vlade bile ugašene.
„To nisu mogli da urade pojedinci sa ulice, niti bilo kakvi klanovi i organizovane kriminalne grupe bez sadejstva sistema i države koja je sa njima učestvovala u tome“, rekao je Veruović.
Sagovornik RT napominje da je istraga prikupljala i odbacivala argumente onako kako su odgovarali priči čiji cilj je bio da nas ubedi da su 12. marta vođa takozvanog zemunskog klana Dušan Spasojević i Milorad Ulemek Legija rešili da Đinđića više nema i zato su ga ubili.
„Žao mi je što 20 godina nismo smogli snage da ozbiljnije zađemo u hodnike pitanja ko su beneficijeri tog 12. marta. Kada bismo pogledali koji su ljudi na kakvim pozicijama i šta se dešavalo paralelno sa njihovim uspesima poslovnim ili političkim u odnosu na taj atentat, onda ćemo lako shvatiti ko su profiteri“, kaže Veruović.
Ističe da je suština da su od ubistva Đinđića profitirali organizovani kriminal, mafija, anglo-saksonski uticaj na Srbiju koji je dosta investirao u 5. oktobar.
„Shvativši da zemljotres 5. oktobra nije dovoljno srušio kuću i da će moći da opstane na svojim nogama, desio se 12. mart“, napominje naš sagovornik.
Govoreći o tome što je Boris Tadić nedavno u javnost izašao sa informacijama da je na sastanku u Stejt departmentu, neposredno pre ubistva, dobio pretnje upućene Đinđiću, Veruović kaže da na to gleda sa žaljenjem, jer se to 20 godina prećutkivalo.
„Žao mi je što to nije ranije bila tema razgovora, a sa druge strane me raduje što je sa jedne visoke pozicije, pozicije nekadašnjeg predsednika države, možemo da dobijemo potvrdu onoga o čemu ja i nekoliko slobodnih novinara govorimo već godinama“, odgovara Veruović.
[adsenseyu1]
Đinđić pred ubistvo ušao u sukob sa Zapadom
Nije nikakva tajna da je Đinđić pred ubistvo ušao u sukob sa zapadnom međunarodnom zajednicom i sa ostalim sponzorima rušenja Srbije, napominje sagovornik RT Balkan.
„Đinđić je o tome javno govorio. Međutim, nasilni naslednici, ja ih zovem kidnaperi njegovog političkog nasleđa, su tu činjenicu zaboravili i stavili pod tepih“, kaže Veruović.
Đinđić je 2003. godine krenuo u nacionalnu inicijativu koja je bila deo plana njegove vlade. Te godine se državna zajednica definisala, suštinski je trebalo definisati granice Srbije i on je na tome insistirao.
„Problem Kosova je video već 2001. godine i tome nedvosmisleno govorio na svim javnim skupovima, pisao je pisma međunarodnoj zajednici, Briselu, Rusiji. Ukazivao je na problem neprincipijelnog pristupa međunarodnoj Rezoluciji 1244“, kaže naš sagovornik.
Dodaje da je Đinđić o problemu Kosova govorio kao o mlinskom kamenu koji je njemu, a zapravo Srbiji, stavljen na nogu.
Veruović je svedočio pritisku koji je Đinđić trpeo od tadašnjeg američkog ambasadora u Srbiji Vilijama Montgomerija, koji je upornim telefonskim pozivima pokušavao da Đinđića odgovori od zakazanog puta u Banjaluku.
„Doživeo je nepristojan pokušaj američkog ambasadora Montgomerija da mu kaže da se ne ide u Banjaluku pre nego što se ode u Sarajevo i da to što on radi nije dobro i nije u skladu sa politikom SAD. Na to se Đinđić usprotivio“, kaže Veruović u intervjuu za RT Balkan.
Dodaje da je Đinđić tog dana medijima u Banjaluci rekao da se neki ambasadori u Srbiji ponašaju kao da su izabrani na izborima.
„Skrenuo im je pažnju javnim nastupom da je Srbija isto država kao što su i njihove, te da mora da se poštuje kao i njihove države“, kaže Veruović.
Ovaj događaj sa Mongomerijem nije privukao pažnju suda tokom istrage, napominje naš sagovornik iako je i visoki funkcioner Đinđićevog kabineta Zoran Janjušević bio svedok tom događaju.
„Sve to sam govorio na sudu, kada me je sud pitao o saznanjima koja mogu da dovedem u vezu sa eventualnim motivima ili pretnjama Đinđiću. Međutim, sud to nije interesovalo, kao što su me prekinuli i svi ostali mediji u Srbiji. Javnost nije bila zainteresovana za detalje tog događaja“, napominje naš sagovornik.
O tom odnosu ambasadora prema Srbiji Veruović kaže da je nivo poštovanja Srbije od 5. oktobra je izbrisan, te da je država kidnapovana, napravljen je protektorat novcem koji je ušao u zemlju za rasturanje režima Slobodana Miloševića.
Ruski vojnici na KiM bili garant sprovođenja rezolucije 1244
Veruović za RT Balkan ističe da niko nije izvukao paralele između kosovske inicijative Đinđića i ukazivanja međunarodnoj zajednici da se odluke ne sprovode, pre svega po pitanju sprovođenja rezolucije 1244.
„Sprovođenje je bilo oslonjeno na ruski vojni kontigent koji se tada nalazio na Kosovu. Dvadeset godina se u Srbiji prećutkuje da je ruski vojni kontigent bio okosnica sprovođenja međunarodnog prava, odnosno Rezolucije 1244 po kojoj je predviđeno da se tamo vrati do 1.000 pripadnika srpske vojske i policije, da se ograniči teritorijalna granica Srbije sa Albanijom, prepuštajući unutrašnju organizaciju ljudima koji tamo žive. Đinđić se oslonio na to“, ukazuje Veruović.
Do obrta u onome što je bila Đinđićeva politika dolazi u maju 2003. godine, nakon što je Zoran Živković postao premijer. Živković je posle atentata boravio u poseti Americi, a nakon toga više nije spominjao pitanje Kosova, već je govorio da su prioritet Srbije ekonomska reforma i evrointegracije.
„To je bila poruka koja je, po mom ličnom sudu, doprinela tome da se kontigent ruske vojske, koja je na Kosovu bila garant međunarodnih snaga da ćemo Rezoluciju 1244 ispoštovati, povuče sa KiM“, ističe Veruović.
Dodaje da su samozvani naslednici Đinđića njegovu politiku izmestili iz onoga što je njemu bila centralna tema od januara 2003. godine – da se definitivno reše stanje i status na Kosovu.
„Tražio je da se Rezolucija 1244 sprovede do kraja, da se ne prećuti divlja gradnja, te da nas neko sutra ne pozove i kaže: ako smo prećutali da tamo bude izgrađena država, sutra ćemo priznati tu državu, tako je on to govorio“, kaže naš sagovornik.
Istina o atentatu će izaći na videlo, bližimo se tom trenutku
Na pitanje šta za njega predstavlja 12. mart, sagovornik RT Balkan napominje da je taj dan tragičan i za njega lično, jer je tog dana teško ranjen.
„Mart generalno istorijski gledano za Srbiju predstavlja jedan težak mesec. Taj 12. mart predstavlja ruševinu pokušaja da se uspostavi država i to je za mene simbol šuta ispod kojeg ta istina diše.
Do onog trenutka dok ne budemo rasklonili sav taj materijal koji je pao urušavanjem tog sistema, ubistvom Zorana Đinđića, dok ne budemo raspertlali sva ta pitanja koja postavljamo već 20 godina, mislim da će Srbija biti zarobljena u toj ruševini“, kaže Veruović.
Tvrdi da je siguran da će neka nova generacija uspeti da sklopi mozaik i sazna šta se dogodilo 12. marta, ali da mnogo zavisi od nas.
„Mi smo ti koji moramo da damo odgovore na pitanja koja bdiju nad nama, da sklonimo taj lom koji su napravili 12. marta. Mladi ljudi će shvatiti. Istina ne može da se prećuti, ona je živa i diše i ona će pre ili kasnije izaći. Mislim da se bližimo tom trenutku“, zaključuje naš sagovornik.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(RT)
