Velika analiza: Ukoliko padne na ovom testu, biće vreme za predaju – Ovo je trenutak istine za Ukrajinu

Događaji u Avdejevci stavljaju Ukrajinu na probu da li uopšte može da se brani u Donbasu protiv sve veće ruske snage. Ukoliko padne na ovom testu – biće vreme za predaju. Ovo je trenutak istine

Rusko-ukrajinski rat je novo istorijsko iskustvo iz čitavog niza razloga, i to ne samo usled komplikacija i tehničkih detalja samog vojnog dostignuća. Ovo je postao prvi konvencionalni vojni sukob u eri društvenih mreža i planetarne kinematografije (tj. večitog prisustva kamera). To je iznedrilo privid (iako samo privid) imanentnosti rata, koji se čitav milenijum razotkrivao samo kroz posredničke sile kablovske televizije, štampanih novina i pobedničkih stela. (Stela je kamena ili drvena ploča pogrebnog ili spomeničkog karaktera; prim. prev.)

Za večite optimiste ima dobrih strana u ideji rata visokog intenziteta koji se dokumentuje hiljadama snimaka iz prvog lica. Iz perspektive čiste intelektualne radoznalosti (i ratne razboritosti), poplava snimaka iz Ukrajine nudi uvid u nastajuće sisteme oružja i njihove metode, a pruža i izuzetan nivo podataka taktičkog nivoa. Umesto godina čekanja na šture ratne izveštaje kako bi se obračuni rekonstruisali, sada smo u realnom vremenu svesni taktičkih kretanja.

Nažalost, i sve očigledne loše strane emitovanja rata uživo na društvenim mrežama su takođe tu. Rat je momentalno postao senzacionalizovan i prezasićen lažnim, fabrikovanim ili pogrešno interpretiranim snimcima, pseudo-ekspertizama i zatrpan informacijama koje većina ljudi prosto nije osposobljena da analizira (iz očiglednih razloga, prosečan građanin nema iskustvo razlikovanja dve postsovjetske vojske koje koriste sličnu opremu i govore sličan ili čak isti jezik).

Još apstraktnije od toga, rat u Ukrajini transformisan je u produkt američke zabave, sa sve „super-oružjem” pretvorenim u medijske zvezde (poput „Svetog Džilita” i HIMARS-a), blamantnim referencama na američku popularnu kulturu, posetama američkih zvezda i sinhronizacijama glasa Luka Skajvokera. Sve ovo se vrlo prirodno uklapa u američki senzibilitet, jer Amerikanci navodno vole one koji su slabiji, a naročito ako su hrabri i prevazilaze ekstremne izazove kroz odlučnost i istrajnost.

Život nije film

Problem sa ovim obožavanim narativom je taj što slabija strana retko pobeđuje u ratovima. Većina sukoba velikih igrača nema konvencionalnu holivudsku strukturu sa dramatičnom prekretnicom. U većini slučajeva, ratove dobija moćnija država, što znači država koja je u stanju da mobiliše i efektno primeni više borbene moći na duži vremenski period. Ovo je svakako bio slučaj u američkoj istoriji – ma kako Amerikanci žudeli za time da sebe predstave kao istorijski slabiju stranu, Amerika je pobeđivala u svojim ratovima jer je bila izvanredno moćna država sa nesavladivim unutrašnjim prednostima u odnosu na svoje neprijatelje. I toga se ne treba stideti. Kako je general Džordž Paton rekao: „Amerikanci vole pobednike”.

I tako stižemo do tačke konvolucije u kojoj – uprkos mnogim očiglednim prednostima Rusije (koje se na kraju svode na superiorne domaće kapacitete mobilizacije ljudstva, industrijske proizvodnje i tehnologije) – postaje „propaganda” tvrditi da će Rusija da ostvari neku vrstu pobede u Ukrajini, odnosno da Ukrajina na kraju rata neće uspeti da obnovi svoje granice iz 1991. godine (što je proklamovani cilj Zelenskog), nego će biti razvaljena usled demografske iscrpljenosti i materijalnih razaranja. Izgleda da smo konačno stigli do faze raspleta u kojoj ovo gledište – navodno artefakt uticaja Kremlja, ali zapravo najiskreniji i najočigledniji zaključak – postaje neizbežno. Rusija je prosto veći igrač u ovoj borbi, sa mnogo većom „motkom”.

Nada u ukrajinsku pobedu gotovo u celosti je počivala na dramatičnom uspehu letnje kontraofanzive, od koje se očekivalo da ostvari proboj kroz ruske pozicije u Zaporoškoj oblasti, zabije klin do Azovskog mora, preseče kopnenu vezu Rusije sa Krimom i tako ugrozi čitavu rusku stratešku poziciju. Trebalo je staviti na probu čitav niz pretpostavki o ovom ratu: superiornost zapadne opreme, skromnost ruskih rezervi, superiornost taktičkih metoda Zapada i Ukrajine, rigidnost i nesposobnost ruskih komandanata u odbrani.

Šire posmatrano – i još važnije – ovo je trebalo da dokaže da Ukrajina može uspešno da napada i napreduje kroz snažne ruske pozicije. Ovo je očigledan preduslov za stratešku pobedu Ukrajine. Ukoliko ukrajinske oružane snage ne mogu da napreduju – onda Ukrajina ne može da obnovi svoje granice iz 1991, a rat će se transformisati iz borbe za stratešku pobedu u borbu za upravljivi ili ublaženi poraz. Pitanje više nije da li će Ukrajina izgubiti, nego koliko će izgubiti.

Letnja katastrofa

Zapadni posmatrači konačno počinju da se suočavaju sa činjenicom da se letnja kontraofanziva Ukrajine srozala u grozan neuspeh i vojni poraz od istorijskog značaja. Važno je setiti se da je, pre početka operacije, postojalo realno očekivanje kako među ukrajinskim zvaničnicima, tako i među njihovim zapadnim pomagačima, da bi ofanziva mogla da ostvari izolaciju ili blokadu Krima, ako ne i njegovo totalno zauzimanje. Ovo optimistično gledište prožimale su ključne pretpostavke o superiornosti oklopne tehnike koju je poklanjao Zapad i navodnoj iscrpljenosti ruske vojske. Namerno procureli memorandum o ukrajinskom planu operacije ukazivao je da ukrajinske oružane snage (UOS) nameravaju da zauzmu velike gradove poput Berdjanska i Melitopolja.

Sećanje na to da su Ukrajinci i njihovi pomagači iskreno verovali da mogu da stignu do azovske obale i stvore operativnu krizu za Rusiju veoma je važno, jer samo u kontekstu ovog cilja može se potpuno shvatiti koliko je podbacio njihov napad. U momentu pisanja ove rečenice nalazimo se u 150. danu od inicijalnog masovnog ukrajinskog napada u noći sedmog na osmi jun, a dobici su, najblaže rečeno, bedni. UOS su zaglavljene na konkavno isturenoj poziciji, uklinjenoj između malih sela pod ruskom kontrolom kao što su Verbovje, Novoprokopovka i Kopani, nesposobne da napreduju bilo gde dalje, pri čemu postojano trpe gubitke dok nevoljno izvode male napade za prelazak ruskih protivtenkovskih rovova koji okružuju ivice polja.

U ovom momentu, maksimalni prodor ostvaren kontraofanzivom nalazi se na svega 16 kilometara od grada Orihiva (što je bila ukrajinska zona razmeštaja za napad). Ukrajina ne samo da nije uspela da stigne do svojih finalnih ciljeva, nego čak nikada nije ugrozila ni središnje tačke prodora (poput Tokmaka). Zapravo, nikada čak nije napravljen ni privremeni proboj ruskih linija. Umesto toga, UOS su bacile gro novoformiranih – i od Zapada opremljenih – korpusa (devetog i desetog) na fiksirane položaje ruske 58, 35. i 36. kombinovane armije, zakucavši ih o spoljnu liniju. Napad je propao nakon teških gubitaka.

Kako je jesen počela da se vuče bez materijalizacije rezultata na bojištu u korist Ukrajine, krenuo je predvidljivi proces traženja krivca. Pojavile su se tri škole mišljenja, pri čemu posmatrači sa Zapada krive navodnu ukrajinsku nesposobnost implementiranja zapadnih taktika. Ukrajinci na to odgovaraju da je zapadna oklopna tehnika prekasno stigla, što je ruskoj vojsci dalo vremena da fortifikuje svoje pozicije, a ostali tvrde da je problem u tome što Zapad nije obezbedio neophodne vazduhoplovne ofanzivne sisteme.

Mislim da je sve ovo prilično daleko od suštine, odnosno svi navedeni faktori samo kruže oko ključnog objašnjenja. Razni Ukrajinci i zapadnjaci koji upiru prstom jedni u druge veoma liče na one slepce iz poslovice koji opisuju slona. Sve te žalbe – nedovoljna obuka, spore isporuke opreme, manjak vazduhoplovnih i ofanzivnih sredstava – puka su refleksija većeg problema pokušaja sastavljanja nove armije na improvizovanim osnovama, sa mešavinom mešusobno neuklopljivih inostranih sistema, u državi sa opadajućim demografskim i industrijskim kapacitetima.

No čak i ako ostavimo sve to po strani, rasprave unutar ukrajinskog tabora previđaju značaj taktičkih faktora i ignorišu visoko aktivnu ulogu koju su ruske oružane snage odigrale u slamanju velikog napada Ukrajine. Iako će se analiza bitke nastaviti još mnogo godina, litanija taktičkih razloga ukrajinskog poraza može se numerisati prema sledećim faktorima:

Neuspeh UOS da postigne strateško iznenađenje. Bez obzira na razmetljive kontraobaveštajne napore u kojim su diverzione operacije izvođene na granici kod Belgoroda, oko Bahmuta, Staromajorske i drugde, svima je bilo potpuno očigledno da će tačka glavnog ukrajinskog napada biti ka azovskoj obali, a naročito duž ose Orihov-Tokmak. Ukrajina je napala tačno tamo gde se očekivalo da će napasti.

Opasnost koncentracije i prilaza u 21. veku. UOS su morale da koncentrišu sredstva pod dejstvom ruskih izviđačkih i ofanzivnih efektiva, što je ukrajinske pozadinske oblasti (poput Orehiva, gde su skladišta municije i rezeve uzastopno gađani) konstantno podvrgavalo ruskoj vatri i dopuštalo Rusima da rutinski granatiraju ukrajinske borbene grupe dok su još bile u marševskom poretku.

Nesposobnost (ili nevoljnost) izdvajanja odgovarajuće mase. Gustina ruske mreže nadzora i vatre naterala je UOS da rasprši svoje snage. Iako ovo može da umanji gubitke, takođe znači da je ukrajinska borbena snaga uvođena deo po deo, pa joj je u svakom trenutku nedostajala masa da bi mogla da ozbiljno ugrozi ruske pozicije. Operacija se uglavnom razvila u obračune ranga četa, što je očigledno bilo nedovoljno za ispunjenje zadatka.

Neadekvatnost ukrajinske paljbe i potiskivanja. Prilično očigledan i opšteprožimajući jaz u sposobnostima, u kojem UOS pate od manjka artiljerijskih cevi i granata (što je nametalo upotrebu HIMARS-a na taktičkom pravcu delovanja, kao supstituta za artiljeriju) i adekvatne protivvazduhoplovne i protivelektronske odbrane kako bi se ublažio uticaj raznovrsnih ruskih vazduhoplovnih platformi, uključujući i dronove svih vrsta, borbene helikoptere i UMPK bombe (skraćeno od „univerzalni modul leta i korekcije”, što predstavlja paket senzorike kojim se obična avio bomba pretvara u vođeno sredstvo, prim. prev.). Rezultat je da je niz slabo podržanih ukrajinskih manevarskih kolona bio gurnut u vatrenu oluju.

Neadekvatnost borbenog inženjerstva, što je UOS ostavilo ranjivim na mrežu ruskih minskih polja koja su se pokazala daleko robusnijim od očekivanog.

Taktička zagonetka

Sve zajedno nam daje prilično jasnu taktičku zagonetku. Ukrajinci su probali frontalni udar na fiksiranu liniju odbrane bez elementa iznenađenja i pariteta u indirektnoj vatri (misli se na artiljeriju, prim. prev). Kako je ruska odbrana bila u režimu pune uzbune, a ukrajinske zone razmeštaja i prilaska podvrgnute intenzivnoj vatri, UOS su se raštrkale kako bi smanjile gubitke, a to je prosto zagarantovalo da Ukrajinci neće uspeti da stvore neophodnu masu za ostvarenje prodora. Saberite sve to i dobićete leto 2023: niz frustrirajućih i uzaludnih napada na jednom te istom sektoru odbrane, kojim su polako proćerdani godina i najbolja, a i poslednja, šansa Ukrajine.

Neuspeh ukrajinske ofanzive ima seizmičke posledice na budućnost vođenja rata. Borbene operacije uvek se odvijaju u vezi sa političkim ciljevima Ukrajine, koji su – otvoreno rečeno – ambiciozni.

Važno je setiti se da kijevski režim od početka stoji na poziciji da neće prihvatiti bilo šta manje od teritorijalnog maksimuma Ukrajine iz 1991. godine – što implicira ne samo povratak teritorija koje je Rusija okupirala od februara 2022. godine, nego i slamanje separatističkih entiteta u Donjecku i Lugansku, te osvajanje ruskog Krima.

Ratni ciljevi Ukrajine oduvek su na Zapadu bili branjeni kao razumni, iz razloga koji se tiču navodnih pravnih finesa rata, kao i zapadne iluzije da su granice nepromenljive i da su plod navodno transcendentne svetosti administrativnih granica iz sovjetske ere (koje su postale izvor državnih granica 1991).

Uprkos svim tim aspektima, ono što ukrajinski ratni ciljevi praktično impliciraju jeste da Ukrajina mora da osvoji de fakto predratnu rusku teritoriju, zajedno sa četiri velika grada (Donjeck, Lugansk, Sevastopolj i Simferopolj). To bi značilo i izmeštanje ruske Crnomorske flote iz njene matične luke. Ovo je ekstremno težak zadatak, daleko komplikovaniji i veći nego što je bilo ko bio spreman da prizna.

Očigledan problem, naravno, je u tome što s obzirom na superiorne industrijske resurse i demografski rezervoar Rusije, jedini realan put do pobede za Ukrajinu je ili ruski politički kolaps, odnosno nevoljnost Rusije da se u potpunosti posveti sukobu, ili nanošenje nekakvog zapanjujućeg asimetričnog poraza ruskoj armiji na bojištu. Ovo prvo sada izgleda kao fantazija dok ruska ekonomija otresa sa ramena posledice zapadnih sankcija, a politička kohezija države potpuno je netaknuta (čak i nakon puča Vagnera), dok je druga nada precrtana onog momenta kada je Putin proglasio mobilizaciju tokom jeseni 2022. godine. To ostavlja samo bojište.

Stoga, situacija postaje veoma jednostavna. Ukoliko Ukrajina ne može uspešno da napreduje kroz čvrste ruske pozicije, ne može ni da dobije rat po sopstvenim uslovima. Imajući u vidu kolaps ukrajinske letnje ofanzive (i niz drugih primera, počevši od toga da je pomoćni ukrajinski napad besmisleno mesecima srljao na Bahmut) treba postaviti jedno prosto pitanje: hoće li Ukrajina ikada imati bolju priliku za stratešku ofanzivu? Ako odgovor glasi „ne”, onda neizbežno sledi da će se rat okončati sa ukrajinskim teritorijalnim gubicima.

Deluje evidentno da je 2023. bila najbolja šansa Ukrajine za napad. NATO je morao da pomeri nebo i zemlju da skrpi nekako ofanzivni paket. Ukrajina neće dobiti bolji. Ne samo da jednostavno u skladištima mnogih NATO članica više nije ostalo ništa, nego bi okupljanje veće mehanizovane snage zahtevalo od Zapada da još grčevitije podržava neuspeh.

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

Za to vreme, Ukrajina nepovratno gubi sposobno ljudstvo, usled kombinacije visokih gubitaka, talasa emigracije (pošto ljudi beže iz države koja se raspada) i endemske korupcije koja obogaljuje efikasnost mobilizacionog aparata. Saberite sve to i dobićete rastuće osipanje ljudstva i preteći manjak municije i opreme. Tako izgleda iscrpljena vojska.

Istovremeno dok se ukrajinska borbena moć smanjuje – ruska raste. Ruski industrijski sektor dramatično je uvećao proizvodnju uprkos sankcijama Zapada, što je dovelo do zakasnelog priznanja da Rusija neće ostati bez oružja, već da lagodno nadmašuje ukupnu proizvodnju čitavog zapadnog bloka.

Ruska država je u procesu radikalnog uvećanja vojnih izdataka, što će doneti dodatne dobitke u borbenoj snazi kako vreme bude odmicalo. Za to vreme, na polju ljudskih resursa, ruska geneza snage je stabilna (tj. ne zahteva nikakvu proširenu mobilizaciju), a iznenadna svest o tome da ruska vojska zapravo ima puno preostalih rezervi gurnula je istaknute članove „komentarijata” (misli se na analitičare; prim. prev.) da se međusobno svađaju na Tviteru. Ruska vojska je spremna da ubere plodove svojih investicija u narednoj godini.

Slika nije naročito komplikovana. Ukrajinska borbena moć opada stopom koja se ne može obuzdati, naročito sada kada su događaji na Bliskom istoku stvorili konkurenta za pristup zapadnim skladištima oružja [Izrael]. Malo je toga što Zapad još uvek može da pokuša da uradi kako bi unapredio ukrajinske sposobnosti (više o tome posle), a za to vreme ruska borbena moć je stabilna, pa čak i raste u mnogim oblastima (obratiti pažnju npr. na postojan rast upotrebe UMPK bombi i FPV dronova, te sve veću dostupnost tenka T-90).

Ukrajina neće vratiti svoje granice iz 1991. godine, a malo je verovatno da će vratiti bilo koju značajniju teritoriju. Stoga se diskurs pomerio od komentara o vraćanju izgubljene teritorije ka opciji zamrzavanja fronta. Upravo je načelnik generalštaba Zalužni priznao da je rat u pat-poziciji (optimistično gledište), dok su neki zapadni zvaničnici počeli da opipavaju teren za sporazumno rešenje (što će neizbežno obuhvatati priznavanje gubitka teritorija koje drže Rusi) kao najbolji izlaz za Ukrajinu.

To ne znači da se rat bliži kraju. Zelenski nastavlja da se oštro protivi pregovorima, a na Zapadu ne manjka onih koji podržavaju nastavak ukrajinske nepopustljivosti, ali svima njima promiče poenta da postoji samo jedan način da se rat unilateralno okonča, a to je – pobeda. Vrlo lako može da se pokaže da je prilika za pregovore prošla. Rusija upumpava dodatni novac u vojsku i širi svoje kopnene i aerokosmičke snage upravo zato što namerava da ih iskoristi za postizanje odlučujuće pobede na frontu.

Verovatno ćemo u narednim mesecima videti sve žučniju raspravu o tome da li Kijev treba da pregovara ili ne. Ali premisa ove debate možda je u korenu pogrešna. Možda se ni Kijev ni Vašington ne pitaju ništa.

Kanarinac u rudniku

Opadanje ukrajinske letnje ofanzive korespondira sa promenom faze ovog rata, pri čemu se Ukrajina prestrojava na stratešku odbranu punog spektra. Gotovo savršeno se nadovezujući, ruska vojska pokrenula je sledeću sekvencu otpočinjanjem operacije protiv krucijalnog i snažno zaposednutog ukrajinskog uporišta Avdejevke, u predgrađima Donjecka.

Avdejevka je već bila u nekoj vrsti izbočine, zahvaljujući prethodnim ruskim operacijama u kojim je zauzeto naselje Krasnogorovka, severno od grada. Tokom oktobra, ruske snage pokrenule su veliki napad sa ovih pozicija i uspešno zauzele jedan od ključnih topografskih objekata u ovoj zoni – visoku humku nastalu rudarskim iskopavanjima, koja se direktno naslanja na glavnu železničku prugu ka Avdejevki, odmah do lokalne fabrike za preradu koksa.

Avdejevska operacija momentalno je pokrenula poznati ciklus melodrame u kojem su mnogi upoređivali ovaj napad sa propalom ruskom ofanzivom na Ugljedar prošle zime. Uprkos uspešnom ruskom zauzimanju brda šuta (zajedno sa pozicijama duž pruge), ukrajinska sfera je bila zadovoljna, tvrdeći da Rusi trpe katastrofalne gubitke u svom napadu na Avdejevku. Međutim, mislim da ovo ne pije vodu iz niza razloga.

Pre svega, sama premisa očigledno nije istinita. Ovaj rat se sa velikom pažnjom dokumentuje u realnom vremenu, što znači da zapravo možemo da proveravamo pojave oštrih skokova ruskih gubitaka u tabelarnim podacima. U te svrhe preferiram da pratim War Spotting UA i njihov projekat praćenja gubitaka ruske tehnike. Iako ne kriju svoju proukrajinsku orijentaciju (prate samo ruske, a ne i ukrajinske gubitke), smatram da su pouzdaniji i razumniji nego Oriks, a i metodologija praćenja im je svakako transparentnija.

Kratak osvrt na njihove podatke je bitan. Prvo, pogrešno je preterano se fokusirati na konkretne datume koje pripisuju gubicima, i to zato što njihovi zavedeni datumi korespondiraju sa datumom kada su gubici prvi put fotografisani, što može a i ne mora da bude istog dana kada je neko vozilo uništeno. Kada zavedu datum za uništeno vozilo, oni u stvari zavode samo datum kada je fotografija napravljena. Stoga je razumno zabeležiti potencijalnu marginu greške od par dana kada se gubici datiraju. Tu jednostavno nema pomoći. Štaviše, i oni, kao bilo ko drugi, mogu da pogrešno identifikuju ili slučajno dupliraju zavođenje istih vozila fotografisanih iz različitih uglova.

Sve ovo treba da objasni da nije korisno previše se baviti gledanjem u konkretne grupe gubitaka i fotografija, ali je zato veoma korisno gledati trendove u praćenju gubitaka. Da je Rusija zaista gubila nenormalne količine opreme u mesec dana dugom napadu, mogli bismo videti skok, ili makar skroman rast nivoa gubitaka. To se međutim ne vidi u podacima o gubicima.

Ukupna ruska stopa gubitaka od leta 2022. do danas iznosi otprilike 8,4 manevarskih sredstava dnevno. Ali gubici za jesen 2023. (koji uključuju i napad na Avdejevku) zapravo su nešto niži i stoje na 7,3 dnevno. Nekoliko je grupa gubitaka, koji korespondiraju posledicama napada, ali nisu abnormalno visoke, što je činjenica koju je lako proveriti kroz podatke o periodu gubitaka. Podaci pokazuju skroman rast od leta ove godine (6,8 dnevno) do jeseni (7,3), što se uklapa u transformaciju iz defanzivnog u ofanzivno držanje, međutim nema ničega što bi ukazivalo na abnormalan rast ruskih gubitaka. Sve u svemu, podaci govore o napadu visokog intenziteta, ali su gubici niži u poređenju sa drugim periodima u kojim je Rusija bila u ofanzivi.

Isti osnovi analitički metod možemo da primenimo i povodom gubitaka u ljudstvu. Medijazona – inače jedan antiputinistički ruski disidentski medij – pomno prati ruske gubitke u ljudstvu putem čitulja, najava sahrana i objava na društvenim mrežama. I gle, ni oni, kao ni gorepomenuti Warspotting UA nisu uspeli da zabeleže bilo kakav neuobičajen rast ruskih žrtava tokom jeseni.

Naravno, bilo bi glupo poricati da je Rusija gubila oklopna vozila, ili da napadi nemaju svoju cenu. Vodi se bitka, a vozila bivaju uništavana u bitkama. To ovde i nije pitanje. Pitanje je da li je napad na Avdejevku izazvao neodrživ ili abnormalan rast ruskih gubitaka, a u podacima jednostavno nema ničega što bi nas navelo na takav zaključak. Stoga, tvrdnja da su ruske snage samlevene kod Avedejevke jednostavno nema pokriće u dostupnim informacijama, a dosadašnji dnevni gubici ove jeseni su niži od prošlogodišnjeg proseka.

Štaviše, fiksacija na ruske gubitke može nas navesti da zaboravimo da i ukrajinske snage trpe gadne batine, a postoje i snimci iz ukrajinske 110. brigade (glavne formacije zadužene za odbranu Avdejevke) sa žalbama na neodržive gubitke. Sve se to može očekivati u bici visokog intenziteta. Rusi su napali jako i pretrpeli gubitke proporcionalne tome, ali da li je to vredelo?

Moramo da razmotrimo inicijalni ruski napad u kontekstu borbenog prostora Avdejevke. On je prilično jedinstven po tome što se čitav grad i pruga koja ide ka njemu nalaze na uzvišenju. Kako je grad sada obuhvaćen sa tri strane, preostale ukrajinske logističke linije protežu se kroz močvarni basen zapadno od grada. To je jedini preostali otvoreni koridor.

Rusija sada drži pozicije na dominantnim visovima koji direktno gledaju na taj basen, a u procesu su proširenja svoje zone duž grebena. U stvari, suprotno tvrdnjama da je ruski napad kolabirao uz visoke gubitke, Rusi nastavljaju da šire svoju zonu kontrole zapadno od pruge, već su probili obode Stepove i probijaju se ka utvrđenoj mreži rovova na jugoistoku Avdejevke.

U ovom momentu verovatno je racionalno biti sklon komparacijama sa situacijom u Bahmutu, ali jedinice UOS u Avdejevki su zapravo u daleko opasnijoj poziciji. Mnogo se govorilo o tzv. „kontroli vatre” tokom bitke za Bahmut, a neki su smatrali da Rusija može da izoluje grad prosto tako što će artiljerijom gađati arterije snabdevanja. Nema potrebe reći da ovo nije baš ispalo tako. Ukrajina je izgubila dosta vozila na putevima ka i izvan Bahmuta, ali koridor je ostao otvoren, iako opasan, sve do kraja. U Avdejevki, međutim, Rusi imaju mogućnost direktne upotrebe vođenih protivoklopnih raketa po linijama snabdevanja u basenu, umesto oslanjanja na indirektnu artiljerijsku vatru. Ovo je daleko opasnija situacija za UOS, kako zbog toga što Avdejevka ima neobičnu karakteristiku jednog dominantnog grebena duž kičme borbenog prostora, tako i zato što su dimenzije manje: čitav ukrajinski koridor snabdevanja zavisi od par puteva u procepu od svega četiri kilometra.

Očigledno su kontrola humke šuta i pruge od krucijalne važnosti, pa je ruska vojska angažovala značajne napadačke snage kako bi zagarantovala zauzimanje ovih ključnih ciljeva. Napad na humku šuta zahtevao je izlaganje ruskih napadačkih kolona okomitoj ukrajinskoj vatri i kretanje kroz teren koji je pod jakim nadzorom. Ukratko, ovo je podrazumevalo mnoge taktičke probleme koji su mučili i Ukrajince tokom leta. Savremene izviđačko-vatrene kombinacije (autor misli na dronove, prim. prev.) veoma otežavaju uspešno razmeštanje i pokret snaga bez gubitaka.

Za razliku od Ukrajinaca, međutim, Rusi su okupili dovoljnu masu za nepovratan prodor na dominantne visove, a ukrajinska vatra bila je neadekvatna da osujeti napad. Sada kada ih drže, Rusi će popuniti snage dok Ukrajinci pokušavaju da izvedu kontranapad – ovo se zapravo već događa, a UA Warposting beleži oštar pad u ruskim gubicima tehnike tokom poslednje tri nedelje.

Ovime se uspostavlja obrazac operacije: ogroman rani napad kako bi se zauzele ključne pozicije pomoću kojih Rusi kontrolišu borbeni prostor. Rusi su uspešno nametnuli pravila od samog početka tako što su obezbedili svom napadu nivo nasilja i geneze snage koji je manjkao tokom leta jedinicama UOS. Vredelo je razbijati jaja za ovakvu kajganu.

Ukrajinci očigledno znaju da su u nevolji. Već su počeli sa interventnim okupljanjem najboljih sredstava u ovoj oblasti kako bi otpočeli kontranapad protiv ruskih pozicija na grebenu, a Bredliji i Leopardi već gore oko Avdejevke, ali i u ukrajinskoj pozadini.

Nameće se isti osnovni problem koji se pokazao toliko neodoljivim letos: ukrajinske jedinice koje učestvuju u kontranapadu (sa polaznim tačkama koje se nalaze više od 10 kilometara u pozadini, iza Očeretne) suočavaju se sa rutama nastupanja koje su pod jakim nadzorom, što ih izlaže ruskoj vatri. Ukrajinska 47. mehanizovana brigada već je izgubila oklopnu tehniku kako na polaznim pozicijama, tako i u propalim kontranapadima na ruske pozicije oko Stepove.

U nedeljama koje dolaze, ruske snage će svoj zamah usmeriti na napade duž osa kroz Stepove i Sjeverne zapadno od grada, ostavljajući UOS vezane za dug i opasan logistički lanac na dnu basena. Jedna od najduže i najžešće branjenih tvrđava Ukrajine preti da postane operativna zamka. Ne očekujem da će Avdejevka pasti u roku od par nedelja (osim ako se ne desi nekakav nepredvidiv i neverovatan kolaps ukrajinske odbrane), ali to je sada pitanje vremena, a zimski meseci verovatno će doneti postepeno krunjenje ukrajinskih položaja tamo.

Održavanje borbene snage UOS u gradu biće naročito teško, pošto će se ukrajinska „logistika komaraca” (sleng za njihovu naviku snabdevanja pomoću pikap kamioneta, kombija i drugih malih civilnih vozila) mučiti po blatnjavom basenu pod budnim okom ruskih FPV dronova i izložena direktnoj vatri.

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

UOS će biti primorane da pokušaju da održe odbranu ranga brigade provlačeći mala vozila kroz razrovanu zonu. Ako Rusi uspeju da zauzmu fabriku koksa – igra će se završiti mnogo brže – ali Ukrajinci ovo znaju i učiniće odbranu fabrike glavnim prioritetom. No, uprkos tome, sve je samo pitanje vremena, a jednom kada Avdejevka padne, Ukrajinci neće imati čvrsto mesto za zasnivanje odbrane sve dok se ne povuku do reke Vovče. Ovo je proces koji bi trebalo da se odigra tokom zime.

I tu se nameće pitanje: ako Ukrajina nije mogla da odbrani Bahmut, a vreme dokaže da ne može da odbrani ni Avdejevku, gde će moći da se odbrani? A ako Ukrajina ne može uspešno da napada, za šta se uopšte bori? Propala odbrana jedino ima smisla kao akcija odlaganja ako imate nešto čemu se nadate.

Strateška iscrpljenost

Rat u Ukrajini sada prolazi kroz tranziciju u treću fazu. Prvu fazu – od početka neprijateljstava u februaru 2022. do jeseni iste godine – karakterisala je trajektorija iscrpljenosti domaćih ukrajinskih kapaciteta usled operacija limitirane inicijalne ruske snage. Iako su ruske snage uspešno degradirale ili iscrpele mnoge aspekte predratne ukrajinske ratne mašinerije (elemente poput komunikacija, zaliha protivvazduhoplovnih presretača ili artiljerijskog arsenala), inicijalna ruska strategija spotakla se o kritično pogrešnu procenu borbene volje Ukrajine za dugi rat, kao i spremnosti NATO-a da dopunjuje ukrajinske materijalne zalihe i pruži izviđačko-nadzorne i komandno-kontrolne kapacitete.

Kako su se Rusi suočili sa mnogo većim ratom od očekivanog, i to uz potpuno neadekvatnu genezu snaga za takav zadatak, rat je dobio karakter industrijskog iscrpljivanja dok je prelazio u drugu fazu. Ovu fazu karakterisali su ruski pokušaji skraćivanja i korekture linija fronta, stvaranje gustih fortifikacija i vezivanje snaga za meljuće pozicione bitke. Ova faza se generalno svodila na to da su Ukrajinci pokušavali da iskoriste – a Rusi da pregrme – period ukrajinske strateške inicijative dok se Rusija prešaltavala na skuplji ratni kolosek, proširujući proizvodnju naoružanja i uvećavajući genezu snaga kroz mobilizaciju.

U suštini, Ukrajina se suočila sa ozbiljnom strateškom dilemom od momenta u kojem je predsednik Putin najavio mobilizaciju rezervi u septembru 2022. godine. Ruska odluka da se mobiliše bio je de fakto signal da su nova strateška logika i duži rat industrijskog iscrpljivanja prihvaćeni.

To je rat u kojem Rusija uživa brojne prednosti, koje uključuju daleko veći rezervoar ljudstva, neuporedivo superiornije industrijske kapacitete, domaću proizvodnju ofanzivnog naoružanja, oklopnih vozila i granata, industrijsku bazu smeštenu daleko izvan dosega sistematskih ukrajinskih napada, te stratešku autonomiju. Sve ovo su, međutim, sistemske i dugoročne prednosti.

Na kratke staze Ukrajina je uživala kratki period inicijative na terenu. Ovaj period je protraćen promašenim letnjim napadom na ruske linije odbrane na jugu, pa se tako druga faza rata okončava zajedno sa pohodom UOS ka azovskim obalama.

I tako dolazimo do treće faze, koju karakterišu tri bitna uslova:

1.Postojan rast ruske borbene moći kao posledica investicija napravljenih prošle godine,
2.Iscrpljenje ukrajinske inicijative na terenu i rastuća kanibalizacija sredstava UOS (misli se na žrtvovanje funkcionalnih komada tehnike radi popravki i remonta drugih istih sredstava, što uglavnom čine vojske u kritičnom stanju logistike, prim. prev),
3.Strateška iscrpljenost NATO

Prvu tačku je relativno lako razumeti i slobodno je priznaju i zapadne i ukrajinske vlasti. Do sada je već opšte poznato da sankcije nisu uspele da nanesu ozbiljnu štetu ruskoj proizvodnji naoružanja. Štaviše, dostupnost ključnih sistema rapidno raste kao posledica strateških investicija u nove i proširene proizvodne linije. Međutim, možemo da pobrojimo nekoliko primera toga.

Jedan od ključnih elemenata rastućih ruskih kapaciteta je kvalitativno i kvantitativno unapređenje novih ofanzivnih sistema. Rusija je uspešno pokrenula masovnu proizvodnju iranskog drona Šehid/Geran, a u toku su radovi za podizanje još jedne fabrike.

Proizvodnja lutajuće municije (misli se na dron-kamikazu, prim. prev.) tipa „Lanset” eksponencionalno se uvećala, a čitav niz unapređenih varijanti ulazi u upotrebu, sa superiornijim navođenjem, efektivnim dometom i sposobnostima rojenja. Ruska proizvodnja FPV dronova značajno se uvećala, a ukrajinski vojnici se plaše lavine koju bi ova ruska prednost mogla da napravi. Glajder-vođeni paket UMPK modifikovan je tako da je primenjiv na većinu ruskog arsenala gravitacionih bombi.

Sve ovo govori o ruskoj vojsci u kojoj raste sposobnost bacanja visoko eksplozivnih sredstava u sve većem broju i preciznosti po personalu UOS, njihovoj opremi i instalacijama. Za to vreme, na terenu nastavlja da raste i proizvodnja tenkova, pri čemu sankcije imaju malo vidljivog uticaja na dostupnost ruskog oklopa. Za razliku od ranijih prognoza da će Rusija početi da „kopa po dnu bureta” kako bi izvukla prastare tenkove iz hangara, ruske snage u Ukrajini koriste sve novije tenkove, a T-90 pojavljuje se u sve većem broju.

Uprkos ponavljajućim zapadnim predviđanjima o potrebi novog talasa mobilizacije usled navodno užasavajućih gubitaka, rusko ministarstvo odbrane samouvereno je saopštilo da su njegove rezerve ljudstva stabilne, pri čemu je predstavnik ukrajinske vojne obaveštajne službe izjavio da se smatra da je preko 400.000 Rusa angažovano na frontu (čemu se mogu dodati i pozamašne rezerve unutar Rusije).

Za to vreme, ukrajinske snage verovatno će se još više okrenuti kanibalizaciji. Ovo se odvija na mnogo nivoa, kao lajtmotiv strateški iscrpljene snage. Na strateškom nivou – kanibalizacija se događa kada se strateška sredstva troše u ime neposredno hitnih zadataka, dok se na taktičkom nivou – sličan degradirajući proces događa kada formacije predugo ostanu u borbi, pa počnu da se troše u borbenim zadacima za koje više nisu sposobne.

Verovatno kolutate očima na taj pasus i razumem zašto je tako. Krcat je žargonom i izvinjavam se zbog toga. Međutim, možemo da primetimo konkretan primer obe vrste kanibalizacije (strateške i taktičke) u jednoj istoj jedinici – 47. mehanizovanoj brigadi.

47. brigada je bila odavno predodređena da postane jedan od ključnih aktera ukrajinske kontraofanzive. Obučavana je (najbolje što je vreme moglo da dozvoli) po NATO standardima i privilegovana pristupom najnaprednijoj zapadnoj opremi, poput tenka Leopard 2A6 i borbenog vozila pešadije „Bredli”. Ova brigada ne samo da je brižljivo pripremana nego je i naširoko reklamirana kao smrtonosni vrh ukrajinskog koplja. Međutim, leto puno frustrirajućih propalih napada na rusku zaporošku liniju ostavilo je brigadu sa teškim gubicima, degradiranom borbenom snagom i međusobno zavađenim oficirima.

Ono što je usledilo trebalo bi da upali crveni alarm. Prvo je početkom oktobra saopšteno da 47. brigada ima novog komandanta, pri čemu je smena izazvana odozgo, zahtevima da brigada nastavi da napada. Problem je što je 47. brigada postepeno iscrpela svoj napadački potencijal, pa je rešenje koje je novi komandant implementirao bilo da se iscede pozadina brigade i posade tehničara kako bi se popunili gubici u ljudstvu.

Kako se navodi u izveštaju Militari lenda (MilitaryLand): „Kako tvrde vojnici protivtenkovske raketne jedinice iz Magure (nadimak 47. mehanizovane brigade, po imenu mitske ćerke staroslovenskog boga Peruna, prim. prev.) u sada uklonjenom video snimku, komanda brigade odbija da prizna da je jedinica izgubila svoj ofanzivni potencijal. Umesto toga, komanda šalje opslužitelje minobacača, snajperiste, artiljerce, praktično sve što ima na raspolaganju, kao jurišnu pešadiju”.

Ovo je klasični primer taktičke kanibalizacije, u kojoj gubitak borbene snage preti ubrzanjem jer se pomoćni i tehnički elementi jedinice sagorevaju u pokušaju kompenzacije gubitaka. Međutim, 47. brigada je, takođe, kanibalizovana i na strateškom nivou.

Kada je ruski napad na Avdejevku počeo, ukrajinska reakcija bila je da izvuče 47. brigadu sa zaporoškog fronta i hitno je pošalje u kontranapad kod Avdejevke. U tom momentu, ukrajinska odbrana tamo je zavisila od 110. brigade – koja je u Avdejevki provela gotovo godinu dana bez pojačanja – i od 47. brigade, koju su već degradirali meseci kontinuiranih ofanzivnih operacija na jugu.

To je strateška kanibalizacija: uzimanje jedne od glavnih jedinica na jednoj strani i bacanje iste bez odmora ili popune direktno u borbu kao interventne odbrane. Stoga, kod 47. brigade imamo kanibalizaciju na unutrašnjem nivou (autosagorevanje u pokušajima izvođenja borbenih zadataka za koje više nije odgovarajuće opremljena) i na strateškom nivou, pošto je UOS dodatno krnji u pozicionoj odbrani, umesto da je rotiraju u pozadinu radi odmora i popune za buduće ofanzivne operacije.

Nedavni izveštaj sa intervjuima osoblja 47. brigade oslikava dramatično stanje: brigada je izgubila preko 30% svog personala tokom leta, a njene haubice imaju sledovanja od pukih 15 granata dnevno. Ruski minobacači, kako kažu, imaju prednost od 8:1.

Situacija se može porediti sa osobom u krizi, koja sebe iscrpljuje biološki i emotivno kroz manjak sna i stres, istovremeno sagorevajući sopstvenu imovinu: prodaje svoja kola i drugo esencijalno vlasništvo radi plaćanja neposrednih potrepština poput hrane i lekova. To je neodrživ način života koji ne može neograničeno da odlaže katastrofu.

Rusi čine sve što mogu da podstaknu ovaj proces, metodično reaktivirajući meljuće napadne operacije duž čitavog fronta – uključujući ne samo Avdejevku nego i Bahmut i Kupjansk – u namernom programu vezivanja, osmišljenom tako da se ukrajinske snage drže u borbi nakon što su se iscrpele tokom leta. 47. brigada je simbol toga: napadala je celog leta, samo da bi momentalno bila šutnuta u odbranu Donbasa. Kako je to jedan od mojih saradnika objasnio, poslednje što želite nakon maratona je da započnete sprint, a upravo tu se Ukrajinci nalaze nakon gubitka strateške inicijative u oktobru.

Ne suočava se, međutim, samo Ukrajina sa strateškom iscrpljenošću. SAD i NATO su u sličnoj situaciji. Čitava američka strategija u Ukrajini doterala je sebe do ćorsokaka. Logika posredničkog rata leži u pretpostavci razlike u troškovima: SAD bi mogle da obogalje Rusiju uz bagatelne izdatke, snabdevajući Ukrajinu svojim viškovima naoružanja, dok rusku ekonomiju guše sankcijama. I ne samo da sankcije nisu uspele da obogalje Rusiju – nego se raspao i američki pristup na terenu. Ukrajinska kontraofanziva spektakularno je propala, a istrošena ukrajinska kopnena vojska sada mora da se dovija u strateškoj odbrani punog spektra protiv rastuće ruske sile.

Zato je osnovna strateška nedoumica za Zapad kako se iskobeljati iz strateški slepe ulice. NATO je stigao do granice onoga šta može dati Ukrajini iz svojih viškova. Povodom artiljerijskih granata (totemskog sredstva ovog rata), na primer, NATO saveznici su otvoreno priznali da su uglavnom potrošili šta imaju, dok su SAD prinuđene da preusmere isporuke granata sa Ukrajine na Izrael – što je, zapravo, prećutno priznanje da nema dovoljno za sve. Za to vreme, proizvodnja novih granata kaska i u SAD i u Evropi.

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

Suočene sa masivnim ruskim investicijama u odbrambenu proizvodnju i posledičnim enormnim rastom ruskih sposobnosti, nije jasno šta bi dalje SAD mogle da urade. Jedna mogućnost je „sve ili ništa” opcija, koja bi zahtevala industrijsko restruktuiranje i de fakto ekonomsku mobilizaciju, ali nejasno je kako bi ovo moglo da se izvede imajući u vidu jadno stanje zapadne industrijske baze i finansija.

Štaviše, nepogrešivi su pokazatelji da bi izvlačenje zapadne proizvodnje naoružanja iz hibernacije bilo enormno skupo i logistički izazovno. Novi ugovori demonstriraju astronomski rast cena. Na primer, skorašnja narudžbina za Rajnmetal došla je do cifre od 3500 dolara po granati – što je zapanjujući rast kada se ima u vidu da je već 2021. godine američka vojska mogla da vrši nabavke za svega 820 dolara po granati.

Ne čudi što se predsedavajući Vojnog komiteta NATO pakta žalio da više cene onemogućavaju napore za pravljenje zaliha. Za to vreme, proizvodnja je sputana manjkom kvalifikovanih radnika i mašinskih alata. Prešaltavanje na „sve ili ništa” povodom Ukrajine zahtevalo bi nivo vratolomnog ekonomskog restrukturisanja i mobilizacije, koju bi zapadno stanovništvo verovatno videlo kao nepodnošljivo i zbunjujuće.

Druga opcija je „zamrzavanje” konflikta primoravanjem Ukrajine na pregovore. Američki i evropski zvaničnici već su načeli ovu temu javno, što je izazvalo pomešane reakcije. Sve u svemu, ovo deluje krajnje malo verovatno. Prilike da se pregovara o kraju sukoba grubo su odbačene nekoliko puta. Iz ruske perspektive, Zapad je namerno izabrao da eskalira sukob a sada hoće da se izmakne pošto je Rusija odgovorila mobilizacijom.

Zato nije jasno zašto bi Putin hteo da pusti Ukrajinu sada kada ruske vojne investicije počinju da daju plodove, a ruska vojska ima realnu mogućnost da završi sa Donbasom i drugim teritorijama. Međutim, još više zabrinjava ukrajinska tvrdoglavost, koja deluje spremno da žrtvuje još hrabrih muškaraca kako bi se produžilo batrganje Kijeva u teritorijama koje se ne mogu beskrajno držati.

U suštini, SAD (i njihovi evropski sateliti) imaju četiri opcije, od kojih ni jedna nije dobra:

1.Upuštanje u ekonomsku mobilizaciju kako bi se drastično podiglo snabdevanje Ukrajine.
2.Nastavak postojeće podrške Ukrajini „na kapljice” i posmatranje kako ona progresivno trpi spori poraz.
3.Okončati podršku Ukrajini i posmatrati kako ona trpi rapidni totalni poraz.
4.Pokušaj zamrzavanja sukoba pregovorima.

Ovo je klasična formula za stratešku paralizu i najizvesniji ishod je da će SAD nastaviti sa trenutnim kursem delovanja, tj. da će skromno podržavati Ukrajinu u skladu sa postojećim finansijskim i industrijskim ograničenjima, što bi UOS održalo u višestruko neravnopravnoj borbi sa rastućim ruskim sposobnostima.

A to nas, konačno, vraća na početak. Nema čudesnog oružja, kul trika ili operativne smicalice koja će spasiti Ukrajinu. Nema izduvnog ventila na „Zvezdi smrti” (referenca na momenat preokreta u Ratovima zvezda, prim. prev). Postoji samo hladna računica masovno koncentrisane vatre u vremenu i prostoru. Čak i izolovani uspesi Ukrajine samo služe tome da istaknu enorman disparitet u sposobnostima.

Na primer, kada su UOS koristile zapadne rakete kako bi napadale ruske brodove u lukama, to je jedino bilo moguće zato što Rusija ima mornaricu. Rusi, na primer, imaju ogroman arsenal protivbrodskih raketa koje ne koriste jer Ukrajina nema mornaricu. I dok spektakl uspešnih pogodaka po ruskim plovilima daje dobar marketing – on samo otkriva asimetriju sredstava i ne čini ništa da ublaži fundamentalni problem Ukrajine, a to je postojano trošenje i propast njenih kopnenih snaga u Donbasu.

Dok 2024. bude donosila postepenu eroziju ukrajinske pozicije u Donbasu – tj. izolaciju i likvidaciju perifernih utvrđenja poput Avdejevke, napad u obliku klešta na Konstatinovku, sve dublju izbočinu kod Ugljedara usled ruskog napredovanja ka Kurahovu – Ukrajina će biti u sve više neodrživom položaju, a zapadni partneri dovešće u pitanje logiku upumpavanja ograničenih zaliha oružja u razorenu državu.

U trećem veku, tokom ere kineska tri kraljevstva (nakon što se Han dinastija raspala u tri države početkom 200-ih godina), postojao je čuveni general i zvaničnik po imenu Sima Ji (kineski izgovor je S-Ma Ji, prim. prev). Iako nije tako često citiran kao poznatiji Sun Cu, Sima Jiu se pripisuje jedan aforizam koji je bolji od svega sadržanog u Umeću ratovanja. Sima Ji suštinu ratovanja objašnjava na sledeći način: „U vojnim poslovima pet je esencijalnih tačaka. Ako možeš da napadaš – moraš da napadaš. Ako ne možeš da napadaš – moraš da se braniš. Ako ne možeš da se braniš – moraš da bežiš. Preostale dve mogućnosti su jedino predaja ili smrt.”

Ukrajina se probija ka dnu ove liste. Događaji od ovog leta demonstrirali su da ne može uspešno da napada jake ruske pozicije. Događaji u Avdejevki i drugde sada stavljaju Ukrajinu na probu da li uopšte može da se brani u Donbasu protiv sve veće ruske snage. Ukoliko padne na ovom testu – biće vreme za bežanje, predaju ili smrt. Takva su pravila igre kada nastupi trenutak istine.

Veliki Serž

* Veliki Serž je pseudonim ruskog vojnog blogera i strunjaka za vojnu istoriju

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard

Izvor: bigserge.substack.com

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se


Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social