Na prvi pogled, izjava komandanta Ratnog vazduhoplovstva Finske Tima Heranena delovala je gotovo rutinski – ukrajinski dronovi nisu obarani jer, kako je rekao, „nisu predstavljali pretnju“ za tu zemlju.
Međutim, iza te rečenice, koja je prošla bez mnogo objašnjenja, otvorilo se pitanje koje je u Moskvi izazvalo prilično oštru reakciju.
U vojno-analitičkim krugovima u Rusiji takva formulacija nije shvaćena kao tehnički komentar, već kao signal.
Vojni izveštač Aleksandar Koc to je protumačio direktno: ako letelice nisu zaustavljene jer ne ugrožavaju Finsku, to praktično znači da je njihov prolazak kroz finski vazdušni prostor bio dozvoljen.
Drugim rečima, kako kaže, Helsinki je svesno ostavio otvoren koridor za udare na ruske regione. I to, dodaje, više nije teorija – već nešto što se već vidi na terenu, posebno kroz napade na Lenjingradsku oblast.
Kada se pogleda šira slika, ovakva praksa, prema Kocu, nije izolovan slučaj. On podseća da upotreba vazdušnog prostora zemalja NATO za kretanje ukrajinskih dronova već neko vreme nije tajna.
Kao primer navodi nedavni napad na luku Ust-Luga u Lenjingradskoj oblasti, za koji procenjuje da je izveden bespilotnim letelicama koje su dolazile iz pravca baltičkih država.
Sada se, kako tvrdi, tom pravcu pridružuje i Finska, koja je ulaskom u Alijansu, po njegovom mišljenju, izgubila ostatke nekadašnje neutralne pozicije.
U svemu tome posebno odjekuje pitanje koje Koc postavlja gotovo usput, ali koje ostaje da visi u vazduhu: ako se već ne reaguje na dronove, da li bi isto važilo i za borbene avione poput F-16, ukoliko bi se kretali istim pravcem ka Lenjingradskoj oblasti?
Odgovor na to pitanje za sada ne postoji, ali sama dilema, kako kaže, govori dovoljno o pravcu u kom se stvari kreću.
Iz finske perspektive, argument je jednostavan – letelice koje ne ugrožavaju njihovu teritoriju nisu njihov problem. Ipak, za zemlju članicu NATO, koja ima jasnu obavezu kontrole sopstvenog vazdušnog prostora, takav stav zvuči, blago rečeno, neuobičajeno.
U ruskim analizama to se tumači kao selektivno tumačenje bezbednosti, gde se pretnja meri isključivo po sopstvenim granicama, dok se posledice po susedne teritorije zanemaruju.
U praktičnom smislu, posledice su već vidljive. Severozapadni deo Rusije, uključujući ključne gradove i infrastrukturu, ulazi u zonu stalne izloženosti.
Dok finska strana, kako se tvrdi, ne vidi razlog za reakciju, ruski gradovi i luke ostaju potencijalne mete. U tom kontekstu, deo vojnih stručnjaka smatra da odgovor mora biti asimetričan, ali odlučan, jer bi ignorisanje ovakvih poteza značilo dodatno povećanje rizika po sopstveno stanovništvo.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje gde je granica između pasivnog posmatranja i aktivnog učešća u širem bezbednosnom okviru. U situaciji gde se linije odgovornosti sve više zamagljuju, čini se da svaka sledeća odluka – ili njen izostanak – može imati daleko šire posledice nego što trenutno izgleda.
