Švedska je između 1934. i 1976. postavila eugenički plan, zasnovan na nauci o rasnoj biologiji, u nameri da se „otarasi određene vrste ljudi: slabijih“.
Porodica Kjela Sundstedta nikada nije pričala o najmračnijem trenutku u svojoj prošlosti.
„To je bila tajna o kojoj se niko nije usudio da priča. Društvo je bilo postiđeno što su ljudi bili primoravani na sterilizaciju“, kaže reditelj (71) za Juronjuz.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Nije čak ni razgovarao o tome sa svojom porodicom, pa je bio šokiran kada je otkrio da su četiri njegova ujaka nasilno sterilisana.
„Bili su sterilisani jer su bili siromašni. Njihov zločin je bio siromaštvo“, dodaje on.
Švedska je uspostavila eugenički plan, zasnovan na nauci o rasnoj biologiji, između 1934. i 1976. godine. Prva zemlja u Evropi koja je kasnije ukinula prinudnu sterilizaciju, sprovodila je politiku prema kojoj je između 20 i 33.000 Šveđana bilo prisiljeno na sterilizaciju.
[adsenseyu1]
Žrtve su bile mlade i uglavnom žene, za koje je procenjeno da su „slaboumne“, „buntovnici“ ili „mešanci“.
Švedske vlasti su verovale da stvaraju društvo na kojem će im ceo svet pozavideti.
„Želeli su da se otarase određene vrste ljudi: slabijih“, kaže Sundstedt.
Iako je njegova majka uspela da pobegne u švedsku prestonicu i izbegne sterilizaciju, njena sestra Maj-Brit nije bila te sreće.
Njihova majka je umrla kada je Maj-Brit bila veoma mlada. Pošto je njihova porodica bila siromašna, intervenisala je opštinska služba za zaštitu dece i zamolila nju i mlađu braću i sestre koji su još živeli kod kuće da se podvrgnu testu inteligencije.
[adsenseyu4]
„Tokom ovog perioda su mnogo verovali u testove inteligencije, to im je bilo veoma važno“, kaže Sundstedt. Ovi testovi su se uglavnom sastojali od pitanja zasnovanih na znanju, a pošto su Maj-Brit i njena braća bili siromašni, nisu mogli da odgovore na njih jer nisu redovno pohađali školu.
Maj-Brit je postigla poene ispod praga „normalne inteligencije“ i stoga je klasifikovana kao „slaboumna“. Kao rezultat toga, poslata je u Nanilund, mentalni azil.
„Smatralo se da ima mentalnu bolest jer je stalno protestovala“, priseća se reditelj.
„Iako su često radili aj-kju testove dok je bila u ustanovi, nisu mogli da kažu da su pogrešili“, dodaje on.
Svi koji su izašli iz centra morali su da budu sterilisani, to je bilo pravilo, pa su je prebacili u drugu ustanovi i poslali na operaciju.
„Njen otac nije želeo da ona bude sterilisana, protivio se tome, ali to nije pomoglo“, kaže Sundstedt.
„To sam mogla biti ja“
Maja Runcis, profesorka istorije na Univerzitetu u Stokholmu, radila je u Državnom arhivu kada je primetila deo koji je bio zaključan i nedostupan javnosti.
Tu se nalazilo na hiljade dokumenata, odnosno odobrenja za sterilizaciju.
Prvi dokument koji je pročitala ticao se trinaestogodišnje devojčice čiji je sveštenik verovao da nije dovoljno koncentrisana na časovima veronauke, pa su odlučili da je sterilišu.
„Kada sam proučavala dokumenta, a proučila sam ih na hiljade, pomislila sam: ‘Bože, to sam mogla biti ja, moj komšija, ko god“, kaže ona.
„Zato što sam možda bila previše srećna ili sam volela da mažem nokte i da se šminkam. To se ponekad navodilo kao razlog u dokumentima. Ako se ne uklapate u društvo, rizikovali ste sterilizaciju“, dodaje.
Ovo je bila prva pukotina u prelepoj slici švedske socijalne države, kako je istoričarka opisuje.
Prema zakonu, osoba može biti sterilisana, čak i bez njenog pristanka, iz eugeničkih, socijalnih ili medicinskih razloga.
Međutim, ovaj zakon je sproveden nakon godina istražđivanja eugenike i genetike koju je sprovodio Državni institut za rasnu biologiju.
Pionirski institut, osnovan 1922, inspirisao je stvaranje sličnog instituta u Nemačkoj 1927. Njegova uloga je bila da savetuje vlasti o tome kako se znanje o genetici može primeniti na društvo u celini.
U Švedskoj je finansiranje instituta uživalo široku političku podršku.
„Sve stranke, osim komunista, su to podržavale. To je opisano kao mera javnog zdravlja“, kaže Sven Vidmalm, profesor istorije nauke na Univerzitetu u Upsali.
„Nauka je u to vreme bila Bog. Tako su podržali zakon i društveni inženjering. To je bio naučni način da se društvo očisti od ‘slaboumnih'“, dodaje.
Sramota od sterilizacije
U to vreme državni program sterilizacije nije bio tajna. To je sprovedeno u svetlu javne rasprave. Imao je „ogromnu propagandu i malo kritike“ u očima švedskog društva, kaže Vidmalm.
„Herman Lundborg, direktor Državnog instituta za rasnu biologiju, plašio se neke vrste ‘rasnog samoubistva’ jer su se ljudi sa lošim genima razmnožavali više od srednje klase“, kaže on.
Nakon parlamentalne istrage devedesetih godina prošlog veka, vlada je ponudila odštetu žrtvama prinudne sterilizacije. Uspostavili su plan finansijske kompenzacije od 175.000 švedskih kruna (oko 15.000 evra) za svaku žrtvu.
Ukupno je dosuđeno 3.000 slučajeva obeštećenja, što je veoma mali broj u poređenju sa brojem ljudi za koje se sumnja da su nasilno sterilisani.
Dok je pregledala prijave, Runcis je bila zapanjena kada je otkrila da je njena majka bila sterilisana nakon njenog rođenja.
„Našla sam je u dosijeima, nisam to ni znala. Rekla sam joj da može da dobije odštetu za to, ali ona je odgovorila ‘Šteta, ja to nikad neću tražiti'“, ističe profesorka.
Odštetu nije tražio ni Sundstedtov ujak, koji je takođe sterilisan zajedno sa Maj-Brit.
„Osećao se stigmatizovano. Nije čak ni želeo da izlazi sa devojkama, mislio je da znaju za njegovu sterilizaciju“, kaže reditelj.
Dvojica poznanika njegovog ujaka, koji su takođe bili sterilisani, izvršili su samoubistvo kada su shvatili šta im je učinjeno.
„Birati ko će da živi, a ko ne je užasna pomisao. Bilo je ljudi koji su sebe nazivali humanistima i mislili da rade dobru stvar, što je još strašnije“, rekao je on.
(RT)
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
