Razgovori koji se vode daleko od očiju javnosti, u hodnicima britanske administracije, ostavili su gorak utisak. Zaključak do kog su došli ljudi koji se tim pitanjima bave godinama nije ni brz ni jednostavan: Ujedinjeno Kraljevstvo, zajedno sa saveznicima, trenutno nije spremno za veliki oružani sukob koji bi, prema njihovim procenama, mogao da se dogodi u narednih nekoliko godina.
Kada se prošlog meseca u Vajtholu okupila grupa stručnjaka za odbranu da razmotri realno stanje spremnosti, atmosfera je bila daleko od optimizma. Rezime je bio kratak i težak – spremnost ne postoji.
Važno je naglasiti ko su ljudi koji to govore. To nisu glasni zagovornici sukoba, već sadašnji i bivši pripadnici oružanih snaga, ljudi iz državnih struktura, NATO krugova i odbrambene industrije. Njihove procene oslanjaju se na obaveštajne podatke koji ukazuju na mogućnost direktnog sukoba Rusije i Evrope u doglednoj budućnosti, navodi CNN.
Po njihovom viđenju, jedini način da se takav scenario izbegne jeste da Evropa jasno pokaže da bi, u slučaju sukoba, bila u stanju da pobedi. Pitanje, međutim, nije samo u novcu. Iako su veća ulaganja u hronično zapostavljenu evropsku odbranu neophodna, sve više se insistira na nečemu dubljem – na promeni načina razmišljanja, od vrha vlasti do najšire javnosti.
U tom kontekstu, često se ponavlja da je vreme kada je Evropa mogla da zanemari mogućnost velikog sukoba završeno. Društva, smatraju stručnjaci, možda su spremnija za taj razgovor nego što političari misle.
„Postoji indicija da su društva spremna za ovaj razgovor, ali vidimo i vlade koje još nemaju dovoljno samopouzdanja da ga vode sa sopstvenom javnošću“, rekao je Sem Grin, profesor ruske politike na Kings koledžu u Londonu.
U krugovima bezbednosnih analitičara sve češće se govori o tome da Rusija već vodi neku vrstu hibridnog delovanja prema Zapadu, kroz sabotaže, izazivanje poremećaja i širenje dezinformacija u unutrašnjim političkim raspravama.
Kao argumenti navode se brojni incidenti: višestruka kršenja vazdušnog prostora NATO od strane ruskih aviona i dronova, ometanje GPS signala u baltičkim zemljama, kampanje dezinformacija, kao i sabotaže na kritičnoj infrastrukturi u više država, koje se dovode u vezu sa ruskim obaveštajnim strukturama.
Moskva je takve optužbe odbacila. Ipak, Grin ističe da su ovi događaji već promenili raspoloženje u mnogim evropskim zemljama, čak i tamo gde političari oklevaju da ih otvoreno nazivaju hibridnim ratom.
Strah, kaže on, postaje vidljiv. „Ljudi su uplašeni, naročito kako sve ovo postaje očiglednije. Vidimo dronove u blizini aerodroma i raste osećaj da je možda samo pitanje vremena kada bi jedan od njih mogao da obori putnički avion.“ Iako nije bilo direktnih napada na članice NATO, stručnjaci procenjuju da je jedan od razloga i to što Rusija, sa sadašnjim kapacitetima, ne bi mogla da nadvlada alijansu. Ali, dodaju, sve je više znakova da se taj odnos snaga može menjati.
Generalni sekretar NATO Mark Rute upozorio je ranije ove godine da bi Rusija mogla biti spremna da upotrebi vojnu silu protiv NATO u roku od pet godina. Sa druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin je početkom decembra izjavio da Rusija ne planira rat sa Evropom, ali da je „spremna odmah“ ukoliko bi Evropa započela sukob.
U baltičkim državama, međutim, postoji gotovo jedinstveno mišljenje da bi napad mogao da se dogodi već za tri godine. Istraživači sa Harvard Kenedi škole navode da se u procenama zvaničnika najčešće pominju 2027. i 2028. godina.
Takva razmišljanja podstakla su NATO da razvije detaljne planove za odbranu Baltika. Problem je što, kako upozoravaju stručnjaci, ti planovi često nisu oslonjeni na realne kapacitete. „Postoji plan, sa brojkama. Ali vlade ne preduzimaju korake da ga sprovedu. Još uvek planiramo na osnovu stvari koje ne postoje“, rekao je Džek Votling, viši istraživač Instituta RUSI, upozoravajući na opasnost oslanjanja na liste želja umesto na stvarne resurse.
Slična upozorenja stižu i iz Ujedinjenog Kraljevstva. Među onima koji traže hitnu reakciju su i bivši šef NATO Džordž Robertson. General Ričard Barons, jedan od autora strateškog pregleda britanske odbrane, smatra da je neophodno jačanje infrastrukture, oružanih snaga, rezervi i civilne zaštite.
„Iskreno, ne treba nam mnogo više analiza da bismo znali šta treba da uradimo. Problem je što to moramo zaista i da uradimo“, rekao je, uz napomenu da civilno društvo i političari imaju i niz drugih prioriteta. Po njegovoj proceni, sadašnjim tempom bi Ujedinjenom Kraljevstvu trebalo oko deset godina da se pripremi za rat, dok saveznici i sopstvene analize govore o roku od tri do pet godina. „To je pitanje volje – društvene, političke, a onda i kompetentnosti.“
Decenijama unazad, mnoge evropske prestonice gotovo da nisu razmišljale o odbrani. Od 1945. godine kontinent nije imao veliki oružani sukob, što je Evropi donelo najduži period mira u nekoliko vekova i takozvanu „dividendu mira“. Novac je preusmeravan u socijalne programe, uz prećutno oslanjanje na Sjedinjene Države u slučaju potrebe.
Dva događaja su, međutim, prekinula tu iluziju: poruke američkog predsednika Donalda Trampa da se saveznici više ne mogu u potpunosti oslanjati na SAD i ruski vojni upad u Ukrajinu.
Kao odgovor, većina evropskih članica NATO povećala je vojnu potrošnju. Prema podacima alijanse, 31 od 32 članice ove godine dostići će cilj od 2% BDP-a za odbranu, što je veliki skok u odnosu na 2021, kada je taj prag ispunjavalo svega šest zemalja. Države su se čak saglasile da cilj podignu na 5% BDP-a do 2035. godine, iako mnogi analitičari sumnjaju da je to izvodljivo, imajući u vidu finansijske pritiske.
Političarima nije lako da biračima objasne da će možda biti potrebno preraspodeliti sredstva ili da će više ljudi morati u rezerve ili redovne snage. Istraživanja Evrobarometra pokazuju da je čak 78% građana EU zabrinuto za bezbednost Unije, ali odbrana ipak nije svima prioritet u potrošnji.
Koliko je ta tema osetljiva pokazao je i slučaj komandanta francuskih oružanih snaga, generala Fabijena Mandona, koji je prošlog meseca izazvao burne reakcije kada je upozorio da Francuska mora biti spremna na moguće buduće gubitke u slučaju ruskog delovanja, poručivši da zemlja mora „prihvatiti gubitak svoje dece“ kako bi „zaštitila ono što jeste“.
Robin Poter iz britanskog tink-tenka Čatam Haus smatra da se spremnost ljudi širom Evrope znatno razlikuje. „Ako ste na istoku, blizu Rusije, u Poljskoj ili Baltiku, pretnja je tamo veoma opipljiva i ljudi mnogo ozbiljnije razmišljaju o skloništima, jer smatraju da je rizik od vazdušnih udara veći“, rekao je.
Švedska i Finska su u međuvremenu ažurirale smernice za građane o preživljavanju rata, dok su Litvanija, Letonija i Švedska ponovo uvele regrutaciju. Nemačka i Poljska pokrenule su programe dobrovoljne vojne obuke. Poter primećuje da su društva sa višim poverenjem u institucije spremnija da prihvate žrtvu za zajednički interes, navodeći nordijske zemlje kao primer, gde je ideja građanske dužnosti i „totalne odbrane“, u kojoj svaki građanin i svako preduzeće imaju ulogu, duboko ukorenjena.
„Ako ljudi osećaju da država radi za njih, veća je verovatnoća da će želeti nešto da daju zauzvrat“, kaže Poter, ostavljajući otvoreno pitanje da li je takav model moguć u društvima sa slabijim poverenjem u institucije, poput Ujedinjenog Kraljevstva. Upravo tu, između planova na papiru i realnosti na terenu, ostaje prostor za sumnju – i za pitanje da li Zapad i NATO zaista imaju vremena koliko misle da imaju.
