Uticaj Vašingtona u Latinskoj Americi, u takozvanom „dvorištu“, prolazi kroz novu krizu, jer neoliberalne vlade, koje su podržale SAD i predsednik Donald Tramp, prete ili narodnom mobilizacijom i ustancima ili izbornim porazima.
Takozvana „ružičasta plima“ je period u Latinskoj Americi koji je svoj vrhunac doživeo u 2011. godini, jer su u Argentini, Boliviji, Brazilu, Dominikanskoj Republici, Ekvadoru, Salvadoru, Nikaragvi, Paragvaju, Urugvaju i Venecueli vladale levičarske vlade. Međutim, plima je počela da se kreće unazad kada su se Argentina, Brazil, Ekvador, Peru i ostale države vratile neoliberalnom poretku poslednjih godina. Međutim, političko klatno, koje se kreće udesno, naizgled se vraća levo.
Haotični događaji u čileanskoj prestonici Santijago, zajedno sa brutalnom reakcijom snaga bezbednosti, predstavljaju nasilje koje podržava država i nije viđeno od godina diktature Pinočea. Mobilizacija čileanskih oružanih snaga nije znak snage, već dokaz političke panike koja prožima čitavu Latinsku Ameriku. Čitav neoliberalni model MMF-a koji je Vašington konstantno promovisao u regionu od postavljanja Pinočea, se ponovo suočava sa tim da ga ljudi Latinske Amerike osporavaju.
Ekvadorski predsednik Lenjin Moreno prvobitno je izabran da sledi socijalistički program svog prethodnika Rafaela Korea, vatrenog branioca osnivača Vikiliksa Asanža. Moreno ne samo da je SAD-u ponudio Žulijan Asanža, rodom iz Australije ali uzbunjivač sa državljanstvom Ekvadora, već je ponudio i zemlju i vodu.
To je u kombinaciji sa njegovim prvobitnim sporazumom o sprovođenju zahteva MMF-a koji bi u potpunosti uništio ekvadorsku srednju klasu i preokrenuo napore u smanjenju siromaštva. Stoga ne čudi što je Ekvador eksplodirao pre nekoliko nedelja, prisilivši Morena da odustane od primene zahteva MMF-a. On ne samo da je povukao liberalizaciju cena goriva, već je bio prisiljen da na neko vreme napusti glavni grad svoje zemlje Kito.
Istovremeno, nova izborna pobeda Moralesa u Boliviji, kao i neuspeh Vašingtona da svrgne venecuelansku vladu, uprkos višestrukim pokušajima puča, pružaju neki dokaz da bi takozvana „ružičasta plima“ mogla da se vrati – čak i bez nekih radikalnih karakteristika svoje prve inkarnacije.
Ono što je posebno važno, na nedeljnim urugvajskim izborima, levičar Danijel Martinez dobio je 39,9 odsto glasova, dok je neoliberalni Luis Alberto iz Nacionalne stranke dobio 29 odsto. Obojica će se sada takmičiti u drugom krugu izbora 24. novembra. Iako ima još mnogo nedelja do sledećeg kruga, za sada se čini da će Martinez biti sledeći lider Urugvaja.
Naravno, ne treba zaboraviti da je Vašington već izgubio dragocenog saveznika u Meksiku, zemlji koja je u prošlosti birala svoje predsednike među rukovodiocima američkih kompanija, poput Coca-Cole, kao i reakcionarima koji su svoju moć uspostavljali državnim nasiljem. Predsednik Andres Manuel Lopez Obrador nije odustao od izgradnje jačih veza i s Kinom i Rusijom, iako se obe zemlje takmiče sa moćnim severnim meksičkim susedom, SAD-om.
Politički potres u Argentini bio je epski jer je peronista Alberto Fernandez pobedio na izborima neoliberalnog Maurisija Makrija. Smenjivanje Makrija sa predsedništva ne znači samo njegov lični neuspeh, već i potpuno odbacivanje finansijskog programa MMF-a, koji se u zemlji doživljava kao zavisnost od Amerike i koji je naglo povećao siromaštvo u Argentini.
U Brazilu su veliki protesti zbog razornih požara u Amazoniji, kao i smanjenja obrazovanja, uzrokovali prve pukotine apsolutne vlasti desničarskog predsednika Žaira Bolsonara.
Ali čak je i desničarska ekonomska elita Brazila bila besna na Vašington poslednjih dana, jer je Donald Tramp na početku obećao da će podržati ulazak Brazila u Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Za Bolsonara i elitne biznismene koji su ga podržavali, OECD je bio centralni deo njihove ekonomske politike.
Zaista, da bi stekli naklonost Sjedinjenih Država morali su da naprave niz ustupaka, poput prenosa strateške vazduhoplovne i svemirske baze Alkantara.
Konačno, u Kolumbiji, koja je žarište američke agresije na Latinsku Ameriku i koja je postala centar za CIA-u i USAID radi svrgavanja venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, vlada preživljava stanje stalnog terora. Paravojne racije, koje obično deluju uz podršku kolumbijske vojske i policije, kontinuirano ubijaju sindikaliste, članove levičarskih organizacija i vođe autohtonih grupa, koji dovode u pitanje predsednika Ivana Markeza. Malo toga nagoveštava da će se situacija u Kolumbiji uskoro promeniti.
Stoga, centralno-levičarske i levičarske vlade u Latinskoj Americi, koje izazivaju Američko carstvo, počinju da se vraćaju na kontinent. Ceo region je, međutim, uvek bio najosetljiviji barometar globalne finansijske krize – poput one koju očekuju gotovo svi veliki ekonomisti i međunarodne organizacije. Kako se kriza produbljuje, saveznici Vašingtona u regionu biće suočeni sa pokretima i ustancima koji će izazvati neoliberalni poredak supersila.
Održavanje ovog modela zahtevaće više državnih udara, borilačkog prava i krvi na ulicama. Ali ovo verovatno neće uspeti jer su stanovnici Latinske Amerike pokazali da više ne podnose neoliberalni svetski poredak i da nastavljaju da teže svom suverenitetu i upravljanju sopstvenom sudbinom. Bez obzira na to šta se sada događa, Latinska Amerika počinje ponovo da se menja i to ne u pravcu vizije i zahteva Vašingtona.
Webtribune.rs
