Konačna pobeda opozicije nad Demokratskom partijom socijalista u Crnoj Gori nakon 30 godina njene suverene vlasti došla je kao pravo osv(j)eženje u balkanskoj politici.
Veliki deo srpske javnosti pomno je pratio izbornu kampanju i izborni dan ne samo zato što je reč o delu jedinstvenog političkog i kulturnog prostora na kojem žive Srbi, već i zato što su se ovi izbori ticali baš svakoga od nas.
[adsenseyu1]
Odsecanje glave balkanske kriminalne hobotnice je započeto i očekuje se da bude dovršeno najkasnije 2023. godine na predsedničkim izborima, kada će Milo Đukanović konačno postati samo tragičan deo političke istorije ovih prostora. NJeni mafijaški pipci, međutim, sežu duboko i u srpsko društvo i tek njihovim demontiranjem će pobeda biti konačna.
Šta nam nisu rekli – Dokumentarni videohttps://t.co/65LIIwX9vX
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 2, 2020
Važan korak u ovom pravcu, a sa njim i doprinos razvoju demokratije ne samo u Crnoj Gori, već i u čitavom regionu, može biti otvaranje dosijea crnogorske Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) od strane nove vlasti. Reč je o osnovnoj polugi svakog nedemokratskog režima, koji u slučaju Crne Gore neguje kontinuitet od čupanja brkova i jahanja popova sve do današnjih kriminalnih klanova čija moć dobacuje ne samo do beogradskih splavova, već i do ministarskih kabineta u Nemanjinoj.
[adsenseyu4]
Možda bi ovi dosijei doneli odgovore koji su poput katarze potrebni srpskoj političkoj sceni, jer čak i srpsku opoziciju ništa snažnije ne deli na dva pola od odnosa prema Milu Đukanoviću, istovremenom idolu i Vučićevog prozapadnog, i anti-NATO krila, i onih koji gostuju u Ćirilici, i takozvanih kvazigrađanista za koje je srpski mitropolit „Risto sotona“ ili „pukovnik UDBA-e“. U
pravo na toj vododelnici su se zapravo i susretale pristalice bojkota sa opozicijom koja je izašla na Vučićeve lažne izbore, gde su, gle čuda, listom svi, od Čede, Čanka, Kostreša i cele Bebine dvadeset jedinice, do Građanskih foruma i Novih stranaka… zaljubljenici u Milov model demokratije. Pa kad im se još dodaju raznorazni Božovići, Ješići, Mićunovići i Šutanovci slika je kompletna. Mislite li da se među ovim ljudima ne bi našli oni koji su na platnom spisku ANB?
Šta bi nam tek donelo to otvaranje dosijea u svetu srpskog novinarstva ili u redovima „eksperata“, „savetnika“, „nezavisnih analitičara“ i „intelektualne elite“ koji zajedno treba da kroje javno mnjenje? Koliko cenite da bi se tu našlo potpisnika Apela 88, onih koji za sve ljubitelje Dostojevskog kažu da su produžena ruka Kremlja, a koje je, kao i Mila, „Risto sotona“ pobedio najgrađanskijim protestom u Evropi, sačuvavši osnovna ljudska prava na imovinu i slobodu veroispovesti litijama, molitvom i krstom, a ne nasiljem kako su najavljivali?
[adsenseyu1]
Kako li oni sada spavaju znajući da je upravo Đedo sve vreme čuvao mir, dostojanstvo i državnost Crne Gore, a ne njihovi idoli Vučić i Milo? Sudeći po dostupnim reakcijama, nije im lako.
Ne mislite li da bi otvaranje dosijea ANB-a razjasnilo puno stvari oko zamršenog sveta arapskog kapitala koji gazduje Balkanom, a koji je prvo kročio na tlo Crne Gore? Da se u tim dosijeima ne bi videlo na koji način je, preko koga i kada novac crnogorskih narko-kartela upumpavan u srpsko tržište nekretninama, ili kako je završavao na računima pojedinih stranaka Napredne i, nekada i delom, Demokratske, provenijencije?
Zar otvaranje ovih dosijea ne bi konačno razjasnilo ko je zapravo Beba Popović; šta i u čije ime radi u Beogradu; s kojim pravom i kojim poslom se gotovo svakodnevno susreće sa šefom BIA-e; zašto je tako često u zgradi Vlade Srbije; da li je Vučićev savetnik ili nije; da li je on prenosio Milu šta radi Parezanović, ili je ipak Vučić? Sva ova pitanja zahtevaju odgovore koji se – gotovo sam siguran – kriju u arhivama ANB-a.
[adsenseyu4]
Sve ovo doprinelo bi mnogo jasnijoj slici o srpskoj političkoj sceni, kako u redovima vlasti, tako i opozicije. Siguran sam da bi se tu videlo kako je Vučić igrao dvostruku igru u Crnoj Gori, istovremeno podržavajući i Mila i opoziciju, poput Bebe i Žeksa u igri frizbijem.
Pa tako jedan dan Danilo s Mišom Vacićem predvodi auto-litije po Srbiji, što je valjda bio dovoljan dokaz da je Vučić ne samo svim srcem uz Srbe u Crnoj Gori, nego, ni manje ni više, glavni organizator protesta u ovoj zemlji. A onda sutradan ma’niti Vuk Drašković ode na neku od televizija, izgovori ono što mu Vučić napiše i obezbedi privilegije za sebe i Danu za još nekoliko godina. Pa trećeg dana on kao trpi kritike koje po istom nalogu Vulin izdeklamuje, pa se tu nakači još neko… I tako se oni već osam godina igraju našim životima, praveći se ludim. Doduše u konkretnom slučaju njih trojice to ne mora da bude gluma, već prirodno stanje.
Ti dosijei pokazali bi i po koju cenu i na koji način Vučić pokušava da svede brigu o Srbima u regionu na lični odnos u kojem se novcem kupuje podrška, kao da je novac njegov, a ne naroda. Slično onome kako ON isplaćuje plate radnicima i penzije najstarijima, ili gradi puteve i pruge. Odsecanje pipaka Milove kriminalne hobotnice konačno bi dokazalo da Vučić nema nijednu drugu politiku osim očuvanja vlasti i rejtinga.
A kad smo kod toga, iskreno se nadam da se u buduće vođenje politike Crne Gore niko neće mešati, jer se pokazalo da je to najveća pomoć koju ova vlast u Beogradu može da pruži. Onog trenutka kada je Vučić (javno) prestao da se bavi podelama na Srbe i Crnogorce i pitanje crkve predstavlja kao pitanje nacije, narod Crne Gore je pobedio diktatora.
Njegovi izabrani politički predstavnici će sigurno biti dovoljno pametni da znaju šta im je činiti, puno je tu čestitih i pametnih ljudi, o čemu svedoči i izjava Zdravka Krivokapića data u emisiji „U žiži“ 12. avgusta, u kojoj je unapred odbacio mogućnost uticaja Vučića na njega i koaliciju koju predvodi.
Ono što Beograd sme i mora da radi, a što bi bilo u skladu sa međunarodnim pravom jeste vraćanje u funkciju Saveta za Srbe u regionu koji bi na potpuno transparentan način i uz koordinaciju svih resornih ministarstava i predstavnika Srpske pravoslavne crkve pomagao srpski narod i njegove institucije. Postojeći ustavni i zakonodavni okvir, deklaracije i strategije Skupštine Srbije koje se bave ovim pitanjem daju dovoljno mogućnosti za aktivno delovanje i saradnju, a ne kupoprodajni odnos sa Srbima u regionu i dijaspori.
Mlađan Đorđević
Autor je predsednik pokreta „Oslobođenje“
