U trenutku kada se ponovo otvara pitanje smisla i opstanka NATO-a, sve češće se provlači jedna tvrdnja koja zvuči gotovo provokativno: nije ključno da li će Sjedinjene Države napustiti alijansu, već šta će uraditi Turska.
Upravo izlazak Turske iz NATO-a, kako ocenjuju pojedini analitičari, mogao bi da bude tačka preloma koja bi nepovratno promenila globalni balans snaga.
Ta ideja, koliko god delovala radikalno, poslednjih nedelja dobija sve više prostora u političkim i stručnim krugovima.
U pozadini cele priče stoji i rat protiv Irana, koji je, prema oceni više izvora, ubrzao procese raspadanja unutar NATO-a.
Krize vezane za Ukrajinu i Grenland, iako trenutno gurnute u drugi plan, ostavile su duboke posledice koje ne pokazuju znake oporavka.
Naprotiv, kako se čuje iz različitih diplomatskih kanala, te pukotine se produbljuju. Kada je došlo do zatvaranja Ormuškog moreuza, što se smatra direktnom posledicom američkih poteza, predsednik SAD Donald Tramp pokušao je da mobiliše saveznike. Odgovor je bio hladan. Više država jasno je poručilo: to nije njihov rat.
Španija, Francuska i Italija otišle su i korak dalje – zatvorile su svoj vazdušni prostor ili baze za operacije povezane sa sukobom protiv Irana. Poljska je odbila da pošalje tražene sisteme protivvazdušne odbrane u Zapadnu Aziju.
Takav razvoj događaja dodatno je pojačao frustraciju u Vašingtonu. Tramp je NATO u više navrata nazvao „papirnim tigrom“, uz napomenu da ozbiljno razmatra izlazak SAD iz saveza. A onda je američki državni sekretar Marko Rubio, gotovo usputno, poručio partnerima: razgovaraćemo posle rata.
U toj konfuznoj slici posebno se izdvojila jedna izjava bivšeg vršioca dužnosti direktora američke nacionalne obaveštajne službe, Ričarda Grenela. On je na društvenoj mreži napisao: ako Turska izađe iz NATO-a, alijansa će se raspasti. Ta rečenica izazvala je burne reakcije i otvorila niz pitanja – od strateških do čisto političkih.
Profesor Semih Koraj, koji se godinama bavi geopolitičkim odnosima, smatra da se raspad ne dešava samo unutar NATO-a, već zahvata čitav atlantski sistem.
Prema njegovim rečima, pukotine u samim Sjedinjenim Državama najdublje su još od vremena građanskog rata. Pokušaji da se obnovi globalna dominacija tog sistema za sada ne daju rezultate. Još važnije, kako ističe, taj sistem je izgubio sposobnost stvaranja i sveo se na destruktivnu silu.
Primeri koje navodi nisu nepoznati: Irak je devastiran, ali nije postao stabilan satelit SAD. Iz Avganistana su se američke snage povukle pod pritiskom, uz gubitak prestiža.
U Ukrajini se, kako kaže, jasno vidi neuspeh NATO-a. I tu dolazi do ključne teze – raspad atlantskog sistema nije delo jednog političara, pa ni Donalda Trampa, već posledica šireg procesa u kojem takozvani „potlačeni svet“ stvara novu, rastuću civilizaciju.
Zanimljivo je i poređenje između Trampa i Džoa Bajdena. Razlika, prema Koraju, nije u cilju već u metodama. Bajden je pokušavao da Evropu pridobije kao rezervnu snagu kroz politički pritisak i partnerstvo, dok Tramp koristi otvorene pretnje.
Jedni su govorili da Tursku treba izbaciti iz NATO-a, drugi sada prete izlaskom same Amerike iz saveza. Dve strane iste medalje, kako kaže sagovornik, ali sa istim ishodom – niz neuspeha koji vode u nove probleme.
U tom kontekstu, Grenelova izjava dobija dodatnu težinu, ali i drugačije tumačenje. Prema Koraju, to nije upozorenje već zamka. Ideja da bi slabljenje NATO-a omogućilo Turskoj da preuzme dominantnu ulogu unutar alijanse zapravo je način da se Ankara još čvršće veže za postojeći sistem. A taj sistem, kako se često ističe u regionalnim analizama, već dugo ima napetu dinamiku sa Turskom, posebno u Egejskom moru i istočnom Mediteranu.
Zato se sve glasnije govori o alternativama. Među njima se najčešće pominje savez Turska – Rusija – Kina – Iran. Tu ideju podržavaju određene političke struje u Turskoj, ali i pojedini međunarodni akteri.
Postoje i širi formati poput Šangajske organizacije za saradnju ili BRIKS-a, koji se vide kao potencijalni okviri za novo globalno povezivanje.
Koraj naglašava da nijedna sila u istoriji nije dobrovoljno sišla sa scene. Čak i kada slabi, ona koristi preostalu moć kako bi opstala. Američki uticaj, uprkos svemu, i dalje je značajan.
Ali upravo zbog toga, tvrdi on, odgovor ne može biti parcijalan. Potrebno je globalno udruživanje koje bi se suprotstavilo destruktivnim tendencijama.
U toj logici, savez Turska – Rusija – Kina – Iran ne bi bio kopija NATO-a niti Varšavskog pakta. Za razliku od tih struktura, koje su počivale na dominaciji jedne sile, ovaj model bi, bar u teoriji, bio zasnovan na ravnoteži i uzajamnoj koristi. Njegova stabilnost ne bi zavisila od hegemonije, već od realnih zajedničkih interesa.
I tu se ponovo vraća ključna tvrdnja: potez koji bi mogao da promeni globalni odnos snaga nije izlazak Amerike iz NATO-a, već eventualni izlazak Turske.
To bi otvorilo prostor za potpuno novu konfiguraciju međunarodnih odnosa, sa posledicama koje je danas teško do kraja sagledati.
Možda upravo zato ova tema više ne deluje kao teorijska rasprava za zatvorene krugove stručnjaka. Sve češće se provlači kroz javni prostor, ponekad tiho, ponekad uz oštre tonove.
A pitanje koje ostaje da visi negde između politike i realnosti glasi: da li se zaista približava trenutak kada će jedan potez iz Ankare pokrenuti lančanu reakciju širom sveta, ili je sve to tek još jedna faza u dugoj igri velikih sila.
