Američka vojska je značajno smanjila svoje operacije u turskoj vazduhoplovnoj bazi Indžirlik. Razmatra se trajno smanjenje, jer tenzije između ova dva NATO saveznika i dalje rastu.
Sada kada su ratni avioni otišli, ostali su samo avioni za punjenje goriva. Bilo je izveštaja da su A-10 Warthogs otišli u Avganistan. Smanjen je broj osoblja i njihovih članova porodice. Američki zvaničnici se žale da Turska ometa njihove vazdušne operacije. Treba napomenuti da su se pozivi za iseljenje američke vojske iz Indžirlika i ranije čuli u toj zemlji pišu ruski mediji.
[adsenseyu1]
Ankara ovu bazu vidi kao snagu koju može iskoristiti protiv Vašingtona. Bez operacija tamo, američka vojska bi bila u teškoj poziciji. Možda već i jeste.
Članak Wall Street Journal-a o tome da SAD napušta Indžirlik se pojavio odmah nakon što su se bilateralne radne grupe sastale u Vašingtonu 8-9. marta kako bi pokušale da poboljšaju svoj odnos. Malo toga je prijavljeno o rezultatima tih razgovora, ali da je to bila uspešna priča, do sada bismo već znali to. Vašington je definitivno bio na moru kada su turske snage pokrenule operaciju za preuzimanje kontrole nad Afrinom. Izgleda da su i dalje.
U međuvremenu, izgleda da je neslaganje po pitanju politike o Siriji problematično. Turska još uvek insistira na tome da treba da uspostavi kontrolu nad sirijskim gradom Manbij, u kom je veliki deo kurdskog stanovništva, primoravajući Vašington da izabere između Ankare i Kurda.
Gradom patrolira američka vojska i ako turske snage uđu, to će rezultirati veoma stvarnim sukobom. U svojim komentarima o sastancima radnih grupa, Stejt department nije spomenuo Manbij. Oni bi bili oduševljeni da prijave bilo kakav napredak koji su postigli, ali ne, izbegavali su to pitanje. Očigledno je da se taj odnos zaista nalazi na ivici.
Sirija nije jedina koja iritira u tom partnerstvu. 12. marta je Vladimir Kožin, Putinov predsednički savetnik za vojnu saradnju, na televiziji najavio da će Rusija početkom 2020. godine početi Turskoj da isporučuje S-400 Trijumf sisteme vazdušne odbrane. NATO je izrazio zabrinutost zbog tog dogovora jer S-400 nisu kompatibilni sa NATO arhitekturom. Američki zvaničnici su nedavno upozorili Ankaru na moguće posledice, uključujući i sankcije, ako se ova kupovina sprovede.
[adsenseyu4]
Sukob između Turske i NATO-a je zaista dubok. Najmanje 19 članova saveza je radilo na blokiranju Ankare od održavanja NATO samita 2018. godine. Bili su uspešni u tome. Prošlog oktobra je objavljeno da će se samit održati u Briselu 11-12. jula. Prošle godine je nemačka vojska napustila Indžirlik jer su se ti bilateralni odnosi približili ivici sukoba.
Novoformirana nemačka vladajuća koalicija namerava da zamrzne pregovore o pridruživanju Turske u EU pod izgovorom zloupotrebe ljudskih prava. Predsednik Erdogan je 2017. godine rekao da su vlade Nemačke i Holandije bile “nacistički ostaci i fašisti“ jer su odbili da dozvole pro-Erdoganske mitinge na svom tlu pre parlamentarnih izbora u Turskoj. Turska čak sumnja i da NATO planira da je napadne.
Neki turski analitičari veruju da je savez napusitio Ankaru u njenoj borbi protiv terorizma. 11. marta turski lider je osudio odbijanje saveznika da podrže njegovu ofanzivu u Afrinu. Ankara je predvidiva. Ona nastavlja svoj program, stavljajući ga u nesklad sa svojim obavezama prema NATO-u. Zemlja je trenutno zapravo polu-odvojena od tog bloka.
Sada kada su turske snage prišle Afrinu, kurdski vojnici saveza sirijskih demokratskih snaga (SDF), koje podržavaju SAD, napuštaju svoje položaje na drugim lokacijama kako bi odbranili grad protiv turske ofanzive. Neke operacije SDF-a su zaustavljene. Sa borcima koji su otišli, neće biti dovoljno vojnika da zadrže zarobljenu teritoriju u istočnom delu zemlje.
Cela američka politika u Siriji će biti u ruševinama. Amerika će takođe doživeti poraz ako izgubi važnog saveznika NATO-a, kao što je Turska. Dakle, Vašington u problemu. Za rešavanje ovog problema će biti potrebno mnogo genijalnosti.
[adsenseyu1]
Turska je oduvek bila pomalo crna ovca. Njena invazija na Kipar 1974. godine je prouzrokovala razdor u savezu, što je dovelo do toga da Grčka povuče svoje snage iz komandne strukture bloka sve do 1980. godine. Danas je njen pomak od NATO-a i Zapada u suštini jasan. U nekim pitanjima je moguć brak pogodnosti, ali Turska definitivno nije pravi saveznik SAD-a, NATO-a ili EU. Ona će pronaći svoj put, dok se Zapad nalazi između čekića i nakovnja.
Ako SAD nastavi svoje vojne aktivnosti u Siriji, biće im potrebni Kurdi. Ali rizikuje da izgubi Tursku. Napuštanje SDR-a u cilju prevencije eventualnog sukoba sa Ankarom bi oštetilo njihov kredibiltet u regionu. SDF već obavlja svoje poslove dok se njihovi borci kreću ka tome da odbrane Afrin. Ne primaju naređenja od američkih komandanata.
SAD nemaju velikog aktera uz sebe u Siriji. Bila bi dobra politika da koordiniraju svoje aktivnosti sa Rusijom, što je prijateljski sa svima, ali Vašington je odbio takav pristup.
Danas je američka sposobnost manevrisanja u Siriji veoma ograničena. U toj zemlji nema nikakvog interesa. Gubitak Indžirlika je značajno oslabio njihove vojne kapaciteta u regionu. To bi mogao biti zloslutni znak koji upozorava da bi moglo biti ozbiljnijih posledica. Najbolja stvar koju bi SAD mogle učiniti jeste da povuku svoju vojsku iz Sirije. Sa poraženom Islamskom državom, to više nije američki rat. Ostajanjem tamo nemaju šta da dobiju, a rizikuju da izgube mnogo.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu6]
