Trenutno postoje tri globalne super sile, tri nacije koje vode svet: Kina, Rusija i SAD.
Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su do nedavno dominirale svetom, ne samo kulturološki, već i ekonomski, sa dominacijom proizvoda širom sveta, a takođe su bili i vojno suprotstavljeni sa Sovjetskom Savezu tokom Hladnog rata, a onda i nakon Hladnog rata, i još uvek posedujući takvu vojnu dominaciju.
2006. godine američki milijarderi su – kako je predstavljeno od strane dve najprestižnije agencije koje predstavljaju njihove kolektivne interese pred javnošću, Savet za inostrane odnose i Univerzitet Harvard – aktivno promovisali, uglavnom među akademicima spoljne politike, ideju da SAD treba da zauzmu položaj ekstremne vojne superiornosti nad Rusijom, piše Strategicculture.
Od te godine, koncept “nuklearne nadmoći“ od strane američkih centara moći, odražava pravi cilj za Ameriku, zamenjujući prethodnu nuklearno-stratešku paradigmu (još od 1950-ih) “uzajamno osiguranog uništenja“ ili “MAD-a“, u kom se nuklearno oružje (a od strane Rusije još uvek) posmatralo kao čista defanzivna strateška vojna imovina između dve nuklearne supersile, oružje čija je jedina stvarna svrha, za bilo koju državu, bila da se spreči Treći svetski rat..
Tako se „MAD“ u Americi zamenio Nuklearnom nadmoći, nuklearnim oružjem koje je postavljeno ne samo da služi tome da spreči nuklearni napad, već takođe i da na kraju osvoji nuklearni rat protiv druge nuklearne supersile- Rusije, sa kojima će SAD (a to se očekuje još od 2006. godine) uskoro biti u stanju da dobiju rusku kapitulaciju.
Takođe, se razmatra uništenje Rusije i američkim prvim nuklearnim udarom, dok bi američke žrtve, od bilo kojeg eventualnog ruskog oružja koje bi moglo proći kroz ABM-BMD štit, biti zadržane na “prihvatljivo niskom“ nivou, zahvaljujući ovom sistemu, u kombinaciji sa povećanjem američke nuklearne udarne moći.
Ova paradigma nuklearne nadmoći ima za cilj da Amerika (i njeni milijarderi) preuzmu ceo svet, uključujući i najveću zamaljsku kopnenu masu- Rusiju.
Ali sada, dvanaest godina kasnije, američko pretpostavljeno rano vođstvo u takvom “defanzivnom“ strateškom oružju je, umesto toga, postalo sve jasnije, plod marketinške kampanje američkog vojno-industrijskog kompleksa (MIC) za razvoj i prodaju takvog oružja.
[adsenseyu1]
Ubrzo nakon predsednika Regana, Sojvetski Savez i njegov komunizam, kao i njihov Varšavski pakt protiv američkog NATO vojnog saveza, su se svi istovremeno okončali 1991. godine, a kao posledica toga su američki vojno-industrijski kompleks (MIC), a posebno veliki američki proizvođači sistema nuklearnog oružja, kompanije koje dominiraju MIC-om, postali ujednačeni, jer je tržište za njihove najskuplje proizvode postalo neizvesno.
Iako eliminacija Hladnog rata ne bi bila egzistencijalna pretnja za ove proizvođače, kraj Hladnog rata na američkoj strani bi ugrozio tržišne vrednosti onih američkih kompanija koje kontrolišu američki milijarderi koji imaju mnogo uticaja u Kongresu.
Tako je, iako se Hladni rat završio 1991. godine na ruskoj strani, tajno nastavio na američkoj strani (odnosno, među američkim super bogatim ljudima koji kontrolišu vladu SAD-a – glavno tržište za MIC), a američki strateški prekidač, daleko od MAD-a do nuklearne nadmoći (kako bi se tržište oslobodilo okova ranije politički nametnutih zahteva za održavanje nuklearnog balansa između dve strane), bio je značajan deo ovog tajnog nastavka Hladnog rata, od strane Amerike, dok je Vlada Rusije nastavila da razmišlja u smislu MAD paradigme (Ruski proizvođači oružja su još uvek u vlasništvu vlade – socijalizovani – tako da nema potrebe da raste njihova “tržišna vrednost“).
U strogo kapitalističkoj zemlji, proizvodnja oružja je glavna oblast ulaganja za milijardere, čije se bogatstvo tako povećava do te mere, u kojoj vlade kupuju svoje avione i bombe i rakete, naročito one najsofisticiranije vrste, što je strateško oružje, poput nuklearnih sistema, koji su najprofitabilniji od svih.
Rast po svaku cenu je značio (i znači) da je MIC rak za čitav svet, ili će čitava vojska biti javni entitet, ili će (zbog privatizovane proizvodnje oružja) vojska uništi sve ostalo kako bi nastavila da raste, kako investitori očekuju i zahtevaju– da raste kao rak.
Glavni izvor američkog pada je bio američki predsednik Džordž Buš, koji je stupio na funkciju 2001. godine kada Hladni rat više nije mogao da uzbudi američku javnost kao pretnja (jer su Sovjetski Savez, njegov komunizam i njihov vojni savez odavno otišli), i stoga je novi demon morao biti izveden pred američki narod, kao garant za povećane troškove “odbrane.“
„9/11“ je došao baš na vreme da popuni ovaj privremeni nedostatak uzroka rata, da napadnu „Al Kaidu“ i druge “radikalne islamističke teroriste“ (kako ih danas američki predsedik naziva). Međutim, američko trošenje na strateško oružje zahteva da se umesto toga fokusira na drugu nuklearnu supersilu kao “neprijatelja“, i to je ono o čemu se radi- redefinisanje “neprijatelja,“ od toga da bude zemlja sa kojom se mora održati mir (MAD), do toga da postane zemlja koja bi trebala biti potpuno osvojena.
Među lažima koje su neophodne da se održi ova promena (od MAD do Nuklearne nadmoći), jeste laž da ABM nemaju agresivnu funkciju, već su “samo za odbranu“. Ova laž će javnosti omogućiti da prihvati trošenje triliona dolara federalnog novca na oružje čija će jedina stvarna upotreba biti osvajanje Rusije – ili barem pokušaj da to učine.
Niko ne objavljuje identitete pojedinaca, u SAD i njihovim savezničkim zemljama, koji čine iznenadno rastuće tržište za luksuzne nuklearne podzemne bunkere. Ali ko god da su ovi vlasnici, tri stvari o njima su očigledne- oni imaju mnogo novca, misle da je perspektiva nuklearnog rata veoma realna, kao i vredna njihovog plaćanja unapred za odgovarajuće luksuzne duoročne privremene smeštaje duboko pod zemljom.
Bušov fokus na ubrzani napredak američkih ABM sistema je pokazao njegovu snažnu posvećenost za zamenu MAD-a nuklearnom nadmoći. Celokupna ideja o Nuklearnoj nadmoći se zasniva na tome da se postavi efikasan američki ABM sistem kako bi se neprijateljsko oružje odmazde učinilo neefikasnim. Buš je pogurao ABM u proizvodnju i pre nego to je bilo ikakvih naznaka da će funkcionisati.
On je to učinio čak i pre nego što je i sam koncept “Nuklearne nadmoći“ javno predstavljen od strane dva glavna agenta za američku aristokratiju 2006. godine. Ono što su Harvard i CFR promovisali, već je bila politika vlade. Iako je bilo kritikovanja Bušovog sprovođenja plana, nije bilo značajnog naučnog protivljenja samom konceptu Nuklearne nadmoći.
Sve oblasti ekspertize preziru religioznog predsednika Džordža Buša, kao što preziru i sekularnog predsednika Donalda Trampa. Na primer, svi znaju da Tramp ima velike poteškoće u pronalaženju stručnjaka koji su spremni da služe u njegovoj administraciji.
Pod Bušem, stručnjaci su čak pokušavali, bezuspešno, da informišu tog konzervativnog predsednika o oblastima u saveznom budžetu gde su se značajna sredstva jednostavno rasipala, ali njegova slepa vera je prouzrokovala ignorisanje takvih naučnih upozorenja.
Prethodna administracija Bila Klintona je uspostavila raspored za testiranje raznih delova kompleksnog ABM sistema pre bilo kakvog evenetualnog raspoređivanja. Međutim, jedna od prvih akcija Džordža Buša pri stupanju na dužnost je bila da rasporedi ABM sistem, čak i ako možda neće funkcionisati, i da nakon toga izvrši testiranje.
Izgleda da je Buš imao vere da ako nauka ne uspe da obezbedi funkcionalnost sistema, onda će to svakako učiniti Bog, u korist “Božijeg naroda“.
Do sada je neuspeh celokupnog američkog ABM-BMD sistema – počeo da se operacionalizuje pod Džordžom Bušem i konačno instaliran pod Barakom Obamom i sada pod Trampom – bolno je jasan. Ali uspeh nikada nije bio njihov pravi cilj: ponovno uspostavljanje povećane potrošnje vlade za “odbranu“ je prava svrha.
Ti milijarderi i milioneri moraju biti usluženi, ili će članovi Kongresa izgubiti svoje mesto od dobro finansiranih konkurenata u sledećim stranačkim izborima. Ovaj sistem neverovatno uspeva u nameri- da služi ljudima koji kupuju vladu – da služe stvarnim pokroviteljima ove “demokratije“. Umesto da bude demokratska, to je vlada koja je kupljena i prodata.
Još jedna značajna prekretnica u razvoju plana američke elite za osvajanjem Rusije je bila ogromna – sa više od 90% glasova u Senatu i Domu – podrška za nametanje ekonomskih sankcija Rusiji 2012. godine, kako bi kaznili rusku vladu zbog navodnog ubistva jednog od navodnih boraca protiv korupcije u jednom ruskom zatvoru, Sergeja Magnitskog – Magnitski zakon je usvojen, kao i prvi set ekonomskih sankcija protiv Rusije.
Da bi imali “opravdanje“ da napadnu Rusiju, potreban je izgovor, a pošto se ideološki – komunizam – okončao 1991. godine, Rusija mora biti bar “diktatura“, tako da je nešto poput Magnitski zakona bilo neophodno kako bi se PR lopa vojno-industrijskog kompleksa kotrljala dalje ka još većem godišnjem trošenju na američku “odbranu“.
Međutim, taj izgovor, da je “diktatura“ (sa izborima koji su pošteni bar koliko i američki), nije dovoljan. Rusiju takođe treba zvanično proglasiti “agresorom“ – agresivnom diktaturom – kao da je zgrabila delove svoje susedne zemlje, Ukrajine. Sada američki vojno-industrijski kompleks ima izgovore koje želi, kako bi postavio svoje oružje i vojsku na i u blizini granica Rusije, na samo deset minuta leta rakete do Moskve.
Ovaj plan teče, ali niko još uvek ne može reći da li će, i kada će, američki režim napasti. Međutim, američki režim i njihovi saveznici takođe imaju izgovore da Rusija sprovodi “agresivne“ vojne vežbe u blizini njihovih granica, “preteći“ zapadu na njihovim granicama, a zapadne “vesti“ su alarmirale svoju publiku protiv “agresivnih“ poteza Rusije nakon što su “ukrali“ Krim i “napali“ Ukrajinu u Donbasu.
A onda je tu još i ruska “agresija“ kada je Sirija zatražila i dobila rusku vojnu pomoć protiv džihadista podržanih od strane SAD-a, koji su su od 2012. godine, u desetinama hiljada, nagrnuli u Siriju iz celog sveta, kako bi ih tamo predvodila Al Kaida koju podržava SAD, da svrgnu sirijsku vladu, koja je u savezu sa Rusijom.
Dakle, sirijski rat bi takođe mogao proizvesti rat između SAD i Rusije, on bi mogao započeti nad sirijskom teritorijom, gde SAD insistiraju na promeni režima, ali tvrde da se tamo samo “bore protiv terorista“.
Naravno, bez obzira na to da li napadač Sirije (SAD) ili branitelj Sirije (Rusija) pobedi, gubitnik u Siriji, pogotovo ako se ispostavi da je to američki napadač (tj, ako Sirija ostane i dalje jedna zemlja umesto da se rasparča, i ako Asad ponovo bude izabran za predsednika), bi mogao onda da iskoristi taj poraz supersile u Siriji, kao izgovor da napadne pobedničku supersilu.
To bi bio Treći svetski rat koji bi počeo u Siriji, umesto u Ukrajini. Američki režim je uspostavio ova dva scenarija.
Bivša vodeća supersila, Amerika, je izgleda odlučna da ostane “na vrhu“, čak i ako je to poslednja stvar koju niko ne radi. Da li zaista postoji mogućnost da ako budući svet ne bude predvođen američkim milijarderima, da onda uopšte neće ni postojati? Da li su američki milijarderi toliko tvrdoglavo ujedinjeni u svojoj stvarnoj psihopatiji? Za sada se čini da jesu.
U međuvremenu, Rusija i Kina nastavljaju sa svojim prioritetima, koji nisu slični onima koje ima američka vlada, koja je opsednuta osvajanjem.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu6]
