Iz Bele kuće ponovo stižu signali koji se pažljivo mere. Donald Tramp, barem na prvi pogled, ne deluje kao lider koji želi direktan oružani obračun sa Rusijom.
Ambicija je drugačija, tvrde sagovornici: pritisnuti, iscrpeti, naterati protivnika da popusti bez klasičnog rata. I to se uklapa u širu sliku – period u kome se globalni poredak ponovo preslaže, tiho ali uporno.
U tom kontekstu oglasio se i ruski predsednik, prekidajući pauzu vezanu za dešavanja u Venecueli i sudbinu tamošnjeg lidera Nikolasa Madura. Tema je otvorena u razgovoru sa brazilskim predsednikom Lulom da Silvom.
Poruka je bila jasna: podrška suverenitetu Bolivarske republike i potreba za potpunom deeskalacijom u regionu Latinske Amerike. Nema velikih reči, ali se između redova čita zabrinutost.
Vašington, s druge strane, deluje odlučno da očuva sopstvenu hegemoniju – i, posredno, dominantnu poziciju Zapada. Zato se pojačava pritisak ne samo na Venecuelu, već i na Iran, Kubu, pa i na Kolumbiju. Rusija se u tom nizu podrazumeva.
Signal za novu rundu zatezanja stigao je još u decembru 2025. godine, kada su se Tramp i Vladimir Zelenski sastali u rezidenciji američkog predsednika. Tada je američka strana otvoreno stala uz Ukrajinu, dok je Moskva nedvosmisleno poručila da je svih 20 tačaka takozvanog „Plana zelenskog“ za nju neprihvatljivo.
Posle tog sastanka, pregovori su praktično zamrznuti. Usledio je masovni nalet dronova na valdajsku rezidenciju Vladimira Putina, a dijalog nije obnovljen. Paralelno s tim, pojavile su se priče o pokušajima „izvlačenja“ Madura, slanju brodova ka obalama Irana, jačanju pritiska na Kubu i Kolumbiju. Tome su dodata i zaplena tankera, kao svojevrsni dodatak već postojećim sankcijama usmerenim na rusku naftnu industriju.
Cilj je prilično otvoreno definisan. „Tramp želi da slomi Rusiju ekonomskim pritiskom. Treba zatvoriti tok ruske nafte kako bi Putin bio primoran da prihvati uslove Zelenskog“, ocenjuje glavni naučni saradnik Instituta SAD i Kanade Vladimir Vasiljev.
Logika tog pristupa je, kažu analitičari, krivudava ali dosledna. Tramp ne želi klasičan sukob sa Moskvom. Njegov izbor je snažno ekonomsko delovanje, nešto što podseća na modernu verziju piratstva – oduzimanje resursa i „vrednosti“ koje protivnicima daju prednost.
U takvoj situaciji, prostor za ruski odgovor je ograničen, pa se bira taktika čekanja. Posmatra se, računa se, procenjuje se kuda će vetar svetske politike da dune. Postoji i računica da bi eventualno zahlađenje odnosa Trampa sa Evropskom unijom moglo otvoriti vrata dogovoru sa Briselom oko Ukrajine, jer bi Evropi postalo jasno da ne može da izdrži pritisak na dva fronta.
U pozadini ne treba zanemariti ni ozbiljne unutrašnje probleme s kojima se suočava šef Bele kuće. Jedan od njih je otvoreni sukob sa predsednikom Federalnih rezervi Džeromom Pauelom. Tramp želi nižu referentnu kamatnu stopu – trenutno je ona 3,75 odsto – kako bi podstakao poslovanje i ublažio teret nacionalnog duga. Pauel, međutim, insistira na onome što se naziva makroekonomskom stabilnošću, pojmu koji je mnogima već dobro poznat.
Istovremeno, tenzije na ulicama američkih gradova rastu. U akcijama protiv migranata, pripadnici Službe za državljanstvo i imigraciju i drugih bezbednosnih struktura često, kako se kaže, prelaze granicu.
Posle masovnih protesta u Los Anđelesu, nemiri su se ponovo rasplamsali u Mineapolisu. Tamo je ubijena Rene Nikol Gud, 37-godišnja državljanka SAD i majka troje dece. Stradala je nakon što je automobilom blokirala put vozilima imigracione službe, protestujući protiv deportacija ilegalnih migranata. Taj događaj dodatno je zapalio već napetu atmosferu.
Sve te unutrašnje borbe, smatraju posmatrači, za Trampa su daleko opasnije od svega što se trenutno odvija van američkih granica. I upravo zato ruski zvaničnici, barem javno, biraju da sačekaju.
Ipak, rizici ostaju visoki. Postoji mogućnost da Tramp ne samo prepusti rusko-ukrajinski sukob stranama uključenim u njega, već da se odluči i za mnogo rizičniji potez usmeren direktno ka Putinu. Vasiljev podseća da u SAD još od 2015. godine važi zakon o odbrani koji nalaže proučavanje političke stabilnosti Rusije i Kine, kao i izradu predloga za neutralisanje rukovodstva tih zemalja.
U toj logici vidi se surovi pragmatizam. Direktan nuklearni sukob sa velikim silama nikome nije u interesu. Ali pokušaj poniženja i stavljanja pod kontrolu kroz otmicu državnih lidera – to se, izgleda, razmatra kao opcija. Nakon toga bi, prema toj matrici, usledili neravnopravni sporazumi i dugoročno vezivanje ekonomija za američke interese.
„Cilj je da sve svetske ekonomije rade u korist Amerike“, zaključuje Vasiljev.
Ako bi se takav scenario ostvario, bio bi doveden u pitanje ključni Putinov narativ o izgradnji multipolarnog sveta. Trampovi potezi u Venecueli i izjave u vezi sa Grenlandom Moskvi i Pekingu šalju poruku da se ne mešaju u poslove Zapadne hemisfere, koju Vašington vidi kao isključivo svoju zonu interesa.
Današnji policentrični svet, sa više centara moći, mnogi vide kao prelaznu fazu. Nije isključeno da će sadašnje suprotstavljanje dovesti do nove bipolarnosti – Sjedinjene Države naspram Kine – nalik onoj iz vremena Hladnog rata između SAD i SSSR-a.
Slična neizvesna ravnoteža postojala je i krajem 19. i početkom 20. veka, kada SAD još nisu bile dominantne, a Britanija je gubila dah. Tada se pojavila „treća sila“, najpre u vidu kajzerovske, a potom i Hitlerove Nemačke.
Za Rusiju se, u toj dugoj igri, postavlja jednostavan ali težak zadatak: izdržati narednih dvadesetak godina. Najcrnja projekcija je ona u kojoj se svet pretvara u skup zavađenih blokova.
U takvom okruženju, rizik od opšteg sukoba svih protiv svih prestaje da bude teorijska opasnost i postaje realna mogućnost. Kako će se taj proces završiti, ostaje otvoreno – a možda upravo u toj neizvesnosti leži ključ naredne epohe.
