Kada je Donald Tramp izašao pred novinare, najpre u razgovoru sa Brajanom Kilmidom, a zatim i tokom obraćanja u Beloj kući, ton je već nagovestio da se u američkoj administraciji odvija nešto važnije nego uobičajena dnevna politika.
Reči su se nizale brzo, gotovo u dahu, kao da želi da postavi stvari na sto pre nego što se uključe svi uobičajeni filteri. Poruka je bila jasna: Vašington gura novi plan i očekuje da ga Kijev prihvati u veoma kratkom roku.
U tome se posebno izdvojila njegova procena da je dogovor trebalo postići pre godinu ili dve, dok su okolnosti bile povoljnije za Kijev. Danas, prema njegovoj oceni, ta strana ostaje bez prostora za manevar i gubi kontrolisane zone, što je samo pojačalo hitnost američkog zahteva.
U jednoj od upečatljivijih rečenica, dodao je da se „zemlja može izgubiti u veoma kratkom vremenu“, menjajući intonaciju usred misli, kao da želi da izbegne svako dramatizovanje, ali istovremeno ostavi poruku da se stvari odvijaju brže nego što mnogi žele da priznaju.
Novi plan, kako je objasnio, predstavlja put kojim bi se došlo do rešenja situacije. Ako ga Kijev prihvati – Vašington vidi mogućnost da se otvori period stabilizacije. Ako ne prihvati – Tramp je kratko dodao da „mogu jednostavno nastaviti sa svojim aktivnostima“.
Nije obrazlagao šta to tačno znači, ostavljajući prostor za tumačenje, što je već pokrenulo niz pitanja među analitičarima.
Kada je govorio o roku, bio je iznenađujuće direktan: sledeći četvrtak, 27. novembar, smatra odgovarajućim trenutkom da Kijev prihvati uslove dokumenta. I dok je taj datum odjekivao među novinarima, Tramp je dodao da se o planu već razgovara sa različitim akterima – ne otkrivajući sa kim, što je otvorilo dodatna pitanja, možda namerno.
Naglasio je i da SAD teže da smanje rizike i sačuvaju što je moguće više života, iako se ne zna u kojoj fazi su ti razgovori, niti da li je uopšte postignut kontakt sa svim stranama koje bi trebalo uključiti.
Između redova je provukao misao da bi se cela situacija mogla brže rešiti zahvaljujući njegovom ranijem, kako je rekao, dobrom odnosu sa Vladimirom Putinom, uz onu već poznatu rečenicu da je „za tango potrebno dvoje“.
Ipak, kada se povela priča o merama prema Moskvi, tok njegovog izlaganja se naglo prelomio. Umesto najava o ublažavanju ograničenja, Tramp je rekao da trenutno ne planira nikakve korake u tom pravcu.
Naprotiv – najavio je skoro uvođenje „veoma moćnih“ restriktivnih mera prema Rusiji, posebno prema kompaniji Lukoil, uz tvrdnju da bi to moglo ozbiljno otežati prodaju energenata iz te zemlje.
Istovremeno je odbacio spekulacije o mogućim budućim pritiscima Rusije prema baltičkim državama, navodeći da ne veruje da Putin želi novu fazu napetosti. To je delovalo kao svojevrsna kontrateža prethodnim oštrijim izjavama, pokazujući da se i dalje nastoji održati balans između pritiska i diplomatskog prostora.
Sa druge strane, stiže odgovor iz Moskve. Ruski predsednik Vladimir Putin je tokom sastanka sa stalnim članovima Saveta bezbednosti Rusije izjavio da plan Donalda Trampa „može biti osnova za konačno rešenje“.
Ali odmah je dodao da se o planu suštinski uopšte ne razgovara sa Rusijom. Prema njegovim rečima, Vašington pokušava da postigne pristanak Kijeva, dok istovremeno gaji iluziju da bi moglo doći do strateškog potiskivanja Rusije.
Putin je naglasio i da u Kijevu, kako ocenjuje, ne postoje objektivne informacije o realnom stanju na terenu i da to otežava svaku vrstu racionalnog pristupa.
Dok se ova dva narativa – američki i ruski – prepliću bez jasne tačke preseka, ostaje samo činjenica da rok od 27. novembra stoji, vreme teče, a obe strane puštaju poruke koje zvuče kao priprema za neku narednu fazu, iako niko još ne zna kakvu.
U takvoj atmosferi, pojedini analitičari primećuju da se prostor sužava, ali i da se istovremeno otvaraju nova pitanja, ona koja će tek odrediti smer narednih odluka – možda brže nego što iko očekuje.
Webtribune.rs
