Dok je svet još vario vest da je Donald Tramp poslao direktno pismo iranskim vlastima s ponudom za pregovore i pretnjom silom ako ih odbiju – stigla je ruska poruka.
Ne diplomatska, ne oštra, već strateška: Vladimir Putin je dan kasnije prosledio na ratifikaciju Državnoj dumi Sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu s Iranom.
Ovo nije samo još jedan papir među mnogima. Reč je o dokumentu koji je pažljivo kuvan od 2022. godine, s 47 članova koji pokrivaju sve – od vojne saradnje, diplomatije, do IT sektora i ekologije Kaspijskog mora.
U januaru su Putin i iranski predsednik Masud Pezeškijan već stavili potpise. Sad je momenat da se ta priča i zvanično otvori – baš kad Amerika podiže ton.
Da podsetimo, 25. marta Bela kuća objavljuje da je Tramp poslao pismo Iranu s ponudom za direktne razgovore, ali i jasno stavljenim „ili-ili“: ili sedite za sto, ili sledi vojna akcija.
U istom danu, Tramp zapretio je Iranu „užasnim posledicama“ ako se Huti iz Jemena ne zaustave u svojim napadima, iako Teheran nikada nije priznao da njima komanduje. Američki predsednik ne prihvata to odbacivanje, već otvoreno optužuje Iran da stoji iza svakog ispaljenog projektila.
Dan kasnije – Moskva izvlači iz fioke već potpisani sporazum i šalje ga u proceduru. Nije teško povezati tačke.
Zanimljivo, sam dokument – iako nosi naziv „strateško partnerstvo“ – ne podrazumeva automatsku vojnu pomoć u slučaju napada. Nema ničeg sličnog famoznoj „petoj tački“ NATO sporazuma.
Ali zato ima sve drugo: Razmenu vojnih i ekspertskih delegacija, dolaske ratnih brodova u luke dve zemlje, zajedničku obuku kadrova, saradnju na međunarodnim odbrambenim sajmovima i, što je možda najvažnije – obavezu konsultacija u slučaju pretnje.
Drugim rečima, nije dogovor o vojnim intervencijama, ali jeste strateška poruka – Teheran nije sam.
Politički analitičar Sergej Markov poručuje da je i ova ruska diplomatska ofanziva svojevrsni „podsetnik“ Trampu – da nije on taj koji drži sve konce. Tokom nedavnih razgovora u Rijadu, američki predsednik je optužio Putina da koči mirovni sporazum.
Ali, kako Markov primećuje, stvar je u tome što Vašington odbija da povuče ključni potez: Da natera ukrajinsku vlast da prihvati minimum ruskih zahteva.
„Ako Tramp stvarno hoće mir, zašto ne objavi ono što već zna? Ko je organizovao pokolj u Buči? Ko je oborio malezijski Boing? Ko je pucao na Majdanu?
Sve to njegove službe znaju“, podseća Markov, aludirajući da Tramp koristi konflikt kao pregovaračku monetu – kako prema Rusima, tako i prema Evropljanima i Ukrajincima. I dodaje: „Kao da pokušava da sve proda kao paket – i njima, i nama. Kao da misli da su svi ludi.“
Pogledajmo i širu sliku. Iran je pod teškim američkim sankcijama već decenijama, a Rusija se suočava sa dosad neviđenim ekonomskim i političkim pritiscima sa Zapada. Njihovo partnerstvo je prirodan odgovor na strategiju kolektivnog Zapada – osloniti se na suvereniste, na istočne sile koje ne plešu po američkoj taktovki.
Potpisivanje sporazuma sa Iranom sada, u ovom trenutku, nije samo gest prijateljstva – to je i investicija u buduću „osovinu otpora“ protiv unipolarnog poretka. Ovakvi potezi otvaraju vrata dodatnoj saradnji u okviru BRIKS-a, gde Iran već ima posmatrački status, a Rusija predvodi talas proširenja.
Teško je poverovati da će ovaj sporazum odmah preokrenuti ravnotežu moći na Bliskom istoku. Ali svakako može da utiče na dinamiku – kako u Siriji, tako i oko Jemena i Persijskog zaliva. SAD će sada morati da dvaput razmisle pre nego što sledeća pretnja krene iz Vašingtona, jer odgovor možda neće stići samo iz Teherana – već i iz Moskve.
Tramp trenutno pokušava da balansira između tvrdolinijaškog imidža i stvarne želje da izađe iz konflikata koje je nasledio.
Ali ako mu Moskva šalje ovakav signal, jasno je da Kremlj ne planira da mu dopusti da mir koristi kao oružje samo za sopstveni PR. Rusija mu stavlja do znanja: „Hoćeš mir? Dokaži to. Ne rečima, nego delima.“
I na kraju, Trampova izjava da „razmatra sve predloge Rusije“ u vezi sa Crnim morem – uključujući i ublažavanje sankcija na izvoz đubriva i hrane – više liči na taktiku odlaganja nego na ozbiljan pregovarački stav.
Putinov „tajming“ možda i jeste slučajan – ali efekat svakako nije. U politici slučajnosti ne postoje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
