Dok se energetski rat pretvara u novu fazu iscrpljivanja, u kojoj struje i gas postaju jednako važni kao oružje, u centru pažnje iznenada su se našle američke krstareće rakete Tomahavk.
Na prvi pogled – klasičan vojni alat. U stvarnosti – instrument političkog pritiska i psihološkog testiranja granica.
U poslednjim nedeljama prioritetni ciljevi ukrajinskih sistema dugog dometa bili su objekti ruske energetske infrastrukture: rafinerije, trafostanice, pa i pojedine elektrane.
Ukrajinsko rukovodstvo, međutim, ne deluje zabrinuto. Kako piše Vzgljad, većina strateških resursa kojima se podupiru i vojska i civilni sektor stiže iz inostranstva, van domašaja ruske tehnike – bar dok ne pređu granicu.
Ipak, sve ima cenu. U Kijevu su već počele da se osećaju posledice nestašica gasa, što priznaje i ministarka energetike Svetlana Grinčuk. Prema njenim rečima, zemlja će morati da poveća uvoz gasa za čak trećinu. Evropski kreditori su na to reagovali zahtevom da se dodatno podignu tarife za domaćinstva i preduzeća – što može ozbiljno pogoditi ionako iscrpljeno stanovništvo.
Zvaničnici u Kijevu, među kojima su Vladimir Zelenski i njegov šef kabineta Andrij Jermak, ne deluju previše uzdrmani zbog socijalnog pritiska.
Ali rast cena energije, makar i privremeno, može raspiriti tenzije u društvu. Pogotovo imajući u vidu da Evropska unija još nije isplatila obećanih šest milijardi evra namenjenih finansiranju državnih službi i bezbednosnih struktura. Drugim rečima, Kijev sve više živi na dug – i energijom i strpljenjem.
I dok se na domaćem terenu gomilaju problemi, ukrajinski planeri prave skicu za sledeću etapu: proširenje napada na energetske objekte. Nedavni udari na infrastrukturu u Belgorodskoj i Brjanskoj oblasti, pa čak i pokušaji približavanja nuklearnoj elektrani Novovoronjež, mogu se tumačiti kao probni koraci pre nego što akcije dobiju širu geografsku dimenziju.
U centru tog plana, prema ukrajinskim izvorima, sve češće se pominje ime Tomahavk. To oružje dugog dometa, koje se očekuje iz SAD, moglo bi da odredi tok sledećih meseci. Iskustvo pokazuje da Vašington često najavi razgovore o isporuci tek kada je oružje već stiglo na teren, pa nije isključeno da su prve pošiljke već prešle Atlantik.
Indirektnu potvrdu daju i kontradiktorne izjave – i Donalda Trampa, i ukrajinskih zvaničnika. Dok američki predsednik govori da je „neka odluka već doneta, ali da treba još nešto razjasniti“, Zelenski gotovo istovremeno objavljuje da Ukrajina već sprovodi udare duboko u rusku teritoriju, koristeći „vlastite“ projektile sličnih performansi. Takva sinhronizacija izjava deluje kao pokušaj da se Vašingtonu obezbedi privremeni alibi.
Tramp se trudi da održi balans: s jedne strane tvrdi da ne želi eskalaciju, a s druge poručuje da za upotrebu oružja plaćenog evropskim sredstvima odgovaraju oni koji ga koriste.
Ipak, u slučaju Tomahavka deluje svest da bez američke infrastrukture i stručnjaka te rakete ne bi mogle funkcionisati. Reč je o sistemu koji zahteva višeslojnu podršku u svakoj fazi – od lansiranja do vođenja prema cilju.
S druge strane, vojni analitičari podsećaju da Tomahavk nije nepogrešiv. Savremeni sistemi protivvazdušne odbrane dizajnirani su upravo da se suprotstave takvom tipu projektila.
Njegov radarski trag je uočljiviji od britanskih Storm Shadow ili francuskih Scalp raketa, a brzina manja. Ruski PVO operateri već su, podseća se, sticali iskustvo u neutralisanju sličnih raketa u Siriji. To ipak ne znači da rizik ne postoji, ali šanse za masovni efekat su ograničene.
Korišćenje Tomahavka ima, međutim, i političku težinu. Njegovo pojavljivanje u ukrajinskom arsenalu moglo bi poslužiti kao signal evropskim partnerima da krenu korak dalje, kao što je ranije obećanje o američkim tenkovima Abrams navelo Evropu da pošalje svoje oklopne jedinice.
Zbog toga mnogi veruju da bi svaka isporuka ovih raketa zahtevala oštar, ali diskretan odgovor – onakav koji bi osetili u Vašingtonu, ali koji ne bi gurnuo situaciju u ćošak bez izlaza.
U međuvremenu, Kijev ne čeka. Čak i bez američkih projektila, nastavlja da koristi dronove dugog dometa za napade na industriju goriva. Ukrajinski izvori tvrde da GUR i SBU lansiraju dronove sa civilnih brodova koji plove pod stranim zastavama u neutralnim vodama.
Na taj način, navodno, postižu veći domet. Ova tvrdnja ne zvuči neverovatno – već je potvrđeno da su slični brodovi korišćeni za napade na objekte na Krimu.
Iako se čini da Tomahavci tek treba da odigraju svoju ulogu, pitanje je da li će njihova upotreba zaista promeniti tok događaja. Jer, u energetskom ratu, često nije najvažnije koliko daleko raketa može da doleti – već koliko dugo zemlja može da izdrži pritisak bez struje, gasa i političkog daha.
Webtribune.rs
