Američki predsednik Donald Tramp dao je zeleno svetlo za rekordan vojni budžet od čak 1 trilion dolara (1.000 milijardi dolara), što predstavlja najvišu cifru u istoriji Sjedinjenih Država.
Vest je objavio šef Pentagona Pit Hegset putem društvenih mreža 8. aprila, navodeći da je cilj obnoviti i ojačati američke oružane snage. U pozadini tog poteza, krije se mnogo više od pukog povećanja budžeta – u pitanju je jasna poruka rivalima i strateški signal promene kursa američke spoljne politike.
U razgovoru za MK, mladi naučni saradnik Centra severnoameričkih studija pri IMEMO RAN Maksim Čerkašin ističe da ovakva odluka otkriva novu dinamiku razmišljanja u Vašingtonu.
Iako se budžet tehnički vodi kao “zaštita nacionalne bezbednosti”, zapravo se, kako pišu Voennaja hronika, radi o direktnom demonstriranju spremnosti da se nametne scenario sile — bilo u Aziji, bilo u Istočnoj Evropi.
Stvari su počele da se menjaju. Ne više proksi igre i zamorne sankcije, već stvarna priprema terena za potencijalne globalne konflikte. Tramp je, kako kaže u susretu s izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom, odlučan da izgradi “snažnu armiju, jer je svet pun loših sila”.
Ali iza kulisa – gde se troši trilion?
Prema rečima Čerkašina, više od polovine dosadašnjih vojnih budžeta SAD ide direktno u džepove privatnih kompanija. Imena poput Lockheed Martin, Raytheon, Northrop Grumman već su decenijama sinonim za ogroman profit pod plaštom “nacionalne bezbednosti”.
Cene su, kaže, neretko bile apsurdne. Jedan senator je čak na sednici Kongresa demonstrirao paket eksera koji je, navodno, plaćen 40.000 dolara. Da, čulo se ismevanje – ali ugovori su ostali.
Sada se, uz budžet bez presedana, očekuje dodatni zamah u proizvodnji naprednog oružja, širenje vojno-industrijskog kompleksa, nove logističke šeme i ulaganja u oružje dugog dometa. Sve pod firmom bezbednosti, ali sa vrlo konkretnim ciljem: dominacija.
Zanimljivo je i to da ovakav potez dolazi nakon što je prošle godine trošak servisiranja američkog javnog duga prestigao troškove vojske. U anglosaksonskoj paradigmi, to se doživljava kao znak opasnosti – jer ako je dug “skuplji” od armije, imperija počinje da puca po šavovima.
Zato je, kako ocenjuju pojedini analitičari, ovaj budžet možda i odgovor samima sebi – da se održi iluzija snage, bez obzira na stvarne brojke u trezoru.
Odgovor je jednostavan – iz duga. Administracija Trampa paralelno priča o rezanju javne potrošnje i optimizaciji, a u isto vreme pumpa vojni budžet za dodatnih 100–150 milijardi dolara.
Priča se da je, zahvaljujući inicijativama poput onih koje je promovisao Ilon Mask, ušteda na državnim troškovima iznosila oko 100 milijardi, ali brojke su još uvek pod znakom pitanja.
U stvarnosti, vojska raste, dok se druge oblasti guše – a dug se i dalje širi. Socijalna davanja, na primer, ostaju netaknuta zbog političke ravnoteže u Kongresu, ali njihova cena iz godine u godinu raste. Drugim rečima, sve ovo će opet završiti na leđima državnog duga.
Iako se često spekuliše o Kini, prema mišljenju Čerkašina, američka strategija sada pokazuje prste ka drugom pravcu – Indijskom okeanu i Iranu. Velika koncentracija američkih strateških bombardera na bazi Dijego Garsija, kao i premeštanje trećine svih PVO sistema u Izrael, ukazuju da SAD nisu pasivne.
Nema tu najave otvorenih sukoba, ali nagomilavanje resursa u regionu ostavlja prostora za spekulaciju. Ako se nešto i bude dešavalo, verovatnije je da će se desiti baš tu.
Na pitanje da li SAD sa ovakvim budžetom mogu da razviju neko “čudo-oružje”, Čerkašin ostaje skeptičan. “Vundervafena” ima na papiru, na izložbama i u holivudskim trejlerima – ali praksa je drugačija.
Primer F-35 je tu da podseti: Dve decenije razvoja, početni problemi sa letom, greške u softveru, pa ogromna potražnja koju proizvodni kapaciteti ne mogu da isprate. Dakle, ni trilion dolara ne rešava sve.
Konačno, pitanje ostaje: Da li povećanje budžeta zaista vodi do veće snage, ili je u pitanju još jedan ciklus upumpavanja novca u privatne ruke pod etiketom “bezbednosti”? Kako piše MK, ako sudimo po ranijem ponašanju, ogromna većina tog novca završava kod velikih vojnih izvođača – i to ne uvek na najefikasniji način.
U svetu koji sve više klizi ka neizvesnosti, pitanje nije samo koliko ko ulaže u vojsku – već kuda ga to vodi. I da li silina cifara može da nadomesti ono što nedostaje – strategiju sa glavom i repom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
