Nakon ponovnog imenovanja Medvedeva i njegove manje ili više rekonstruisane vlade, javno mnjenje u Rusiji i inostranstvu je bilo podeljeno po pitanju toga da li je to bio dobar znak kontinuiteta i jedinstva među rukovodstvom Rusije ili je to bila potvrda da je postojala 5. kolona u Kremlju koja radi protiv predsednika Putina i pokušava da nametne neoliberalnu i prozapadnu politiku ruskom narodu.
Danas želim da bacimo pogled na ono što se dešava unutar Rusije, jer verujem da rusku politiku i dalje dominantno kontroliše ono što ja zovem “evroazijski suverenisti“ i da otkrijem aktivnosti tipa “atlantskih integracionista“ koje treba pogledamo.
[adsenseyu1]
Ruska 5. kolona i njene tipične operacije
Prvo, želim da počnem tako što ću sa vama podeliti kratak video, koji je prevela Saker zajednica, jednog od najistaknutijih ruskih analitičara Ruslana Ostaška, koji se pita kako to da fanatično prozapadna i anti-Putin radio stanica po imenu “Ekho Moskvy“ uspeva ne samo da izbegne normalno rusko zakonodavstvo, već čak i dobija novac od gasnog giganta Gazproma, kog većinski poseduje ruska država. Nepotrebno je reći da taj radio ima nepokolebljivu i potpunu podršku američke ambasade.
Zanimljivo, zar ne? Državni gigant Gazprom čini sve što može da zadrži Ekho Moskvy operativnim i iznad zakona. Zapravo, Gazprom već godinama finansira Ekho Moskvy“. Prema hiperpolitički ispravnoj Wikipedia-i: “Od 2005. godine je Eho Moskve većinski u vlasništvu Gazprom Media, koji poseduje 66% njegovih akcija.“
Ako je Gazprom većinski u vlasništvu ruske države, a Ekho Moskvy je u većinskom vlasništvu Gazroma, ne znači li to onda da Ekho Moskvy u suštini finansira Kremlj?
Realnost je još gora, kako ističe Ostaško, Ekho Moskvy je najvidljiviji slučaj, ali u Rusiji ima poprilično mnogo prozapadnih medija koje finansira, direktno i indirektno, ruska država.
Dakle, dozvolite mi da vam postavim jednostavno pitanje: Da li zaista mislite da je Ostaško bolje informisan od ruskih vlasti, uključujući i samog Putina?
Naravno da ne! Pa šta se dešava ovde?
Povežimo sve tačke: unutar vlade postoji prozapadna frakcija (u realnosti, kontrolisana od strane Zapada) koja finansira one koji pokušavaju da svrgnu Putina tako što će ga učiniti nepopularnim kod ruske javnosti (koja se u velikoj meri protivi “liberalnim“ ekonomskim politikama i koja prezire ruske liberalne elite) tako što ga stalno prisiljavaju na liberalne ekonomske politike koje se njemu očigledno ne sviđaju (on se sam 2005. godine izjasnio da je kategorički protiv takvih politika), a takozvani “patriotski mediji“ sve to pokrivaju. A Putin to ne može promeniti bez prolivanja krvi.
Ali, pretpostavimo, diskusije radi, da je Putin stvarno liberal u srcu i da veruje u “Vašingtonov konsenzus“ tip ekonomije. Čak i da je to slučaj, on svakako mora biti svestan da se 92% Rusa protivi ovoj takozvanoj “reformi.“
I iako portparol predsednika, Dmitrij Peskov, izjavljuje da sam Putin nije povezan sa ovim planom, istina je da taj proces takođe šteti njegovom političkom imidžu kod ruskog naroda i političkim pokretima.
Kao direktan rezultat ovih planova, Komunistička partija Rusije pokreće referendm protiv ovog projekta, dok stranka “Samo Rusija“ sada prikuplja potpise za odbacivanje čitave vlade. Jasno je da se stvara politička borba monumentalnih proporcija, a tradicionalno prilično slaba unutrašnja opozicija Putinu (govorim o velikim političkim pokretima i strankama, a ne malenim “NVO“ koje podržava CIA i/ili finansira Soroš) se sada pretvaraju u mnogo odlučniju vrstu opozicije.
Oni koji su žestoko poricali da postoji stvaran problem 5. kolone unutar Kremlja će imati bolan poziv na buđenje kada shvate da zahvaljujući akcijama ovih “liberala,“ patriotska opozicija se postepeno pojavljuje, ne toliko protiv samog Putina koliko protiv politike vlade Medvedeva.
Zašto ne protiv Putina?
Zato što većina Rusa instinktivno oseća šta se dešava i shvata ne samo funkcionisanje dinamike protiv Putina, već i kako i zašto je cela ova situacija stvorena. Štaviše, za razliku od većine zapadnjaka, većina Rusa se seća šta se desilo tokom ključnih i formativnih 1990-ih godina.
Kao i na Zapadu, u Rusiji mediji pre svega zavise od novca. Veliki finansijski interesi su veoma dobri u korišćenju medija da promovišu njihov program, negiraju ili pomute neke teme, dok guraju neke druge. Zbog tog se često viđa da ruski medji podržavaju STO/SB/MMF/itd politike do te mere da nikada ne kritikuju Izrael ili, ne daj Bože, fanatične proizraelske propagandiste na mejnstrim TV (tipove kao što su Vladimir Solovjev, Evgenij Satanovski, Jakov Kedmi, Avigdor Eskin i mnogi drugi). To su isti mediji koji će rado kritikovati Iran i Hezbolah, ali se nikada ne pitaju zašto glavne ruske TV stanice svakodnevno prosipaju proizraelsku propagandu.
I naravno, svi oni će matrično ponavljati istu pesmu: “Ne postoji 5. kolona u Rusiji! Nijedna! Nikada!“
Ovo se ne razlikuje od plaćenih korporativnih medija u SAD koji negiraju postojanje “duboke države“ ili američkog “izraelskog lobija.“
Pa ipak, mnogi (većina?) ljudi u SAD i Rusiji shvataju da ih lažu i da, u stvarnosti, njima vlada neprijateljska sila.
Putinove opcije i mogući ishodi
Nažalost, u SAD se Tramp pokazao kao katastrofa koja se potpuno opkolila neokonzervativcima i njihovim zahtevima. U Rusiji je situacija daleko složenija.
Do sada je Putin vrlo vešto izbegavao povezivanje sa atlantskim integracionistima. Štaviše, najveće krize u protekloj deceniji su bile povezane sa pitanjima spoljne politike, a to i dalje kontrolišu evroazijski suverenisti.
Konačno, iako je ruska vlada jasno napravila neke greške ili promovisala neke nepopularne politike (na primer, reforma zdravstvene zaštite), ona je takođe imala i svoje neosporne uspehe.
Što se tiče Putina, on je nastavio da konsoliduje svoju moć i postepeno je uklanjao neke od najozloglašenijih pojedinaca sa njihovih položaja. U teoriji, Putin bi verovatno dao uhapsiti najviše vrhovnih atlantistističkih integracionista na osnovu optužbi za korupciju, ali bez masovne i krvave čistke, on se ne može rešiti čitave društvene klase koja nije samo velika, već i moćna.
Neki od mojih kontakata u Rusiji su očekivali čistku atlantističkih integracionista odmah nakon izbora. Ovde je logika bila da “što je dosta, dosta je,“ i da kada Putin dobije snažan mandat od naroda, on bi konačno izbacio Medvedeva i njegovu bandu iz Kremlja i zamenio ih popularnim patriotama.
To se očigledno nije desilo Ali, ako program za reformu penzija nastavi i dalje da izaziva proteste ili ako izbije veliki rat na Bliskom istoku ili u Ukrajini, onda će prozapadne sile unutar Kremlja biti pod velikim pritiskom da prepuste dalju kontrolu evroazijskim suverenistima.
Putin je izuzetno strpljiv čovek i, barem do sada, dobio je većinu svojih bitaka, ako ne i sve.
Ne verujem da neko može sa sigurnošću predvideti kako će se stvari odigravati, ali ono što je sigurno jeste da je beskorisno pokušavanje da se razume Rusija, bez svesnosti o unutrašnjim sukobima i interesnim grupama koje se bore za moć.
U njenoj 1000-godišnjoj istoriji, unutrašnji neprijatelji su uvek bili mnogo opasniji za Rusiju nego ono spoljašnji. Ovo se verovatno neće promeniti u budućnosti.
Webtribune.rs
