Nema više sumnje – Evropa se uozbiljila. Sa svih strana stižu znaci da se kontinent priprema ne samo za krizne situacije, već i za nešto mnogo mračnije: Mogućnost velikog rata, uključujući i nuklearni sukob sa Rusijom.
I dok bi nekad tako nešto delovalo kao paranoja dostojna teorija zavere, danas o tome govore zvanične brošure, vladine strategije i preporuke Evropske komisije.
U Švedskoj, recimo, božićne čestitke prošle zime zamenila je brošura koja se ne zaboravlja lako. „Na slučaj krize ili rata“ – naslov koji ne ostavlja mnogo prostora za interpretaciju.
Šalje se u pet miliona domova i nudi savete koji, da nisu tako jezivi, mogli bi se smatrati korisnim. Kako zaustaviti krvarenje? Kako preživeti prve dane bez hrane i vode? Kuda kada se pojave radioaktivni oblaci? Sve to – crno na belo, uz slike ljudi sklonjenih u improvizovana skloništa, sa pogledima koji više govore nego reči.
Jedan od zvaničnika koji se bavi ovim pitanjima poverio je da se ne radi o širenju panike, već o „osnaživanju“ građana. Jer, kako se često u političkim krugovima šapuće, države neće moći da pomognu svima ako dođe do stvarnog kolapsa. I tu dolazimo do ključne poruke – građani Evrope moraju naučiti da se oslanjaju na sebe.
Vremena u kojima je samo oružana sila nosila odgovornost za bezbednost prošla su. Danas, odgovornost se deli – na preduzetnike, civilne organizacije, komšije i porodice.
U najavi švedske brošure vidi se i nešto više od same pripreme: Pokušaj da se promeni mentalitet razmaženog društva koje je decenijama živelo bez straha. A to nije nimalo lak zadatak.
Zanimljivo je da su upravo nordijske zemlje i Baltik – tamo gde zime grizu i gde je Rusija bliža nego što bi većina želela – prve krenule u ovu vrstu „civilne mobilizacije“.
Nekada su samo libertarijanci, skloni teorijama zavere, pravili skloništa u šumi i skupljali konzerve. Danas, biti početni nivo „preživljavača“ smatra se normalnim građanskim ponašanjem.
I ne samo na severu. Francuska priprema svoju verziju brošure za leto. Evropska komisija je krajem marta objavila svoju „strategiju spremnosti“, u kojoj se građanima preporučuje da obezbede zalihe za najmanje 72 sata.
A šta to tačno znači? Zavisi od zemlje. Švajcarci su otišli najdalje – lansirali su sajt koji, u zavisnosti od broja članova domaćinstva i njihovih potreba, pravi personalizovanu listu za kupovinu.
Šveđani, pak, preporučuju da četvoročlana porodica ima barem 100 litara vode za nedelju dana. Nema struje? Nema problema – tu su baterijske lampe, radio prijemnici, drva za grejanje, gotova hrana koja ne traži frižider, pa čak i malo gotovine – jer ako bankomati prestanu da rade, kartice ne vrede ni papira na kom su štampane.
Neki skandinavski lanci već prodaju gotove „komplete za krizne situacije“ – a oni koji žele, mogu sve i sami da nabave. Od lekova i toalet papira do rezervnih naočara i vedra za vodu. Naizgled banalni saveti, ali kada nestane struje i vode – postaju pitanje opstanka.
U pozadini svega stoji šira filozofija. U Švedskoj to zovu „totalna odbrana“, termin koji priziva slike iz Drugog svetskog rata. U Finskoj preferiraju izraz „sveobuhvatna bezbednost“.
Zajedničko im je to što ne pominju direktno Rusiju, ali svima je jasno ko je „neimenovana pretnja“. I dok zvaničnici govore o mogućim hakerskim napadima i prirodnim nepogodama, kontekst jasno upućuje na pripremu za rat visokog intenziteta.
Nije slučajno da se ovakve inicijative pojavljuju sada. Rat u Ukrajini promenio je sve. Verovanje da je Evropa zauvek izašla iz doba velikih ratova razbijeno je kao porcelanska vaza. Ako su pre pandemije ovakve pripreme delovale smešno, sada deluju – kažu u diplomatskim krugovima – kao zdravorazumska mera predostrožnosti.
Povratak obaveznog vojnog roka takođe nije više tabu. U Nemačkoj se priča o obnovi sistema skloništa. U Poljskoj, premijer Tusk predložio je da svi muškarci prođu neki oblik vojne obuke. A sve to upućuje na jedno: Država, ma koliko snažna bila, ima svoje granice. Ako zaista dođe do katastrofe, preživljavanje zavisiće i od toga šta imate u podrumu.
A možda je i to deo šire promene. Evropa, kontinent koji je decenijama verovao u multilateralizam, ekonomsku međuzavisnost i „kraj istorije“, sada se vraća na osnovne instinkte – snabdevanje, skloništa, radio na baterije. I to ne kao moda, već kao nužnost.
Za skeptike koji i dalje misle da je sve ovo preterivanje, ostaje samo da se sete finske izreke: „Pripremiti se možeš samo unapred“. Jer kad krene – kasno je za pakovanje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
