Na prvim snimcima koje je objavilo rusko Ministarstvo odbrane, tenk T-80BVM iz sastava grupe „Istok“ izgleda kao da je ispao iz nekog postapokaliptičnog filma: Oklop obavijen mrežom od čeličnih šipki, lanaca i improvizovanih zaštitnih elemenata, toliko neobično da su ga vojnici, a i publika na mrežama, prozvali jednostavno – „Jež“.
Ali izvan te ironije krije se nešto ozbiljnije. U pitanju nije stilski hir, već pokušaj da se preživi pod sve češćim napadima dronova.
U operacijama koje su vođene u Dnjepropetrovskoj oblasti, posada ovog oklopnjaka uspela je da uništi više utvrđenih položaja koji su bili maskirani u šumskim predelima. Ono što je mnoge iznenadilo nije bio ishod borbe, već način na koji je tenk izgledao – kao da je sam sebi postao inženjerski eksperiment.
Prema vojnim izvorima, ova vrsta zaštite ne dolazi iz fabričkih radionica, već iz improvizovanih terenskih radionica, često postavljenih nekoliko kilometara od linije sukoba.
Tu se vari, montira, dorađuje – sve na brzinu, sve u hodu. Ideja je jednostavna: Povećati rastojanje između tela tenka i mesta eventualne detonacije. U praksi, to znači da dron, kada pogodi cilj, često eksplodira na spoljnim elementima, a ne direktno na oklopu.
„Često se dešava da se dron jednostavno zaglavi u metalnoj konstrukciji, ne uspevši da detonira“, navodi jedan od vojnih inženjera u razgovoru za lokalne medije, dodajući da su „takvi slučajevi dragoceni jer omogućavaju analizu i bolje razumevanje načina na koji protivnička tehnologija funkcioniše“.
Iako izgledaju grubo i neuredno, te konstrukcije neretko spašavaju živote. Vojnici tvrde da se zahvaljujući ovakvim rešenjima uspevaju vratiti iz misija koje bi ranije bile gotovo bez povratka. Nekima to možda deluje kao privremeno rešenje, ali u ratnim okolnostima – improvizacija često znači razliku između povratka u bazu i tišine u eteru.
Zanimljivo je i to da se pojavljivanje „Ježa“ poklapa sa sve većim brojem snimaka na kojima se vide različite verzije terenskih zaštita – svaka izvedena po sopstvenom principu, kao da svaka jedinica ima svoj „potpis“. U tom haosu metalnih ideja rađa se nova škola oklopa, sirova i prilagođena stvarnosti terena.
Da li će se ovakve konstrukcije jednog dana pojaviti i u zvaničnim planovima modernizacije – teško je reći. Za sada, one ostaju simbol improvizovane genijalnosti na frontu, dokaz da u ratu ponekad najjednostavnije rešenje postane ono koje menja tok.
Jer ako išta pokazuje tenk „Jež“, to je da ponekad opstanak zavisi od nečega što deluje – improvizovano, nesavršeno, ali stvarno. I možda je baš u toj nesavršenosti skrivena nova strategija preživljavanja, ona koja ne počinje u laboratoriji, već u blatu, uz varnice i buku mašine koja još diše.
Webtribune.rs
