Malo ko je u prvi mah shvatio šta se zapravo događa kada se tanker Mariner, dotad gotovo nepoznat široj javnosti, našao u centru globalne pažnje. Delovalo je kao još jedan incident na moru, još jedna epizoda iz senke sankcija i blokada koje godinama potresaju svetsku trgovinu energentima.
Međutim, kako su dani prolazili, a brod bežao preko pola Atlantika, priča je počela da dobija sasvim drugačije konture.
U pitanju je bio višenedeljni beg tankera, dug više od dve sedmice, od Kariba ka severu Atlantskog okeana, uz uporno praćenje američke Obalske straže. Brod, poznat po dugogodišnjem kršenju američkih sankcija, u decembru 2025. godine iznenada menja identitet.
Do tada se zvao Bella-1, plovio pod zastavom Gvajane i godinama menjao i ime i zastavu, što je u tom poslu gotovo standardna praksa. Rute su vodile između Bliskog istoka i Venecuele, uz česte operacije pretakanja nafte s broda na brod na otvorenom moru.
U jednom trenutku, Mariner podiže rusku zastavu, upisuje se u ruski državni registar i nastavlja bekstvo. Prema dostupnim informacijama, zastava je čak i iscrtana na trupu broda. Na njemu su se nalazila svega dva državljanina Rusije, dok je većina posade bila ukrajinskog porekla, a kapetan iz Gruzije. Teret su činile sporne isporuke nafte između Irana i Venecuele, što je dodatno zakomplikovalo situaciju.
Na kraju, brod je zaplenjen. Američke specijalne snage, uz pomoć Kraljevskog vazduhoplovstva Velike Britanije, izvršile su operaciju između Islanda i Britanskih ostrva. U Rusiji je taj trenutak dočekan burno, uz snažne emocije i osećaj da je ruska zastava dovedena u pitanje. Međutim, kako se kasnije ispostavilo, sve je više ličilo na unapred režiranu predstavu.
Jedan od retkih hladnih glasova u tom trenutku bio je analitičar Dmitrij Drobnicki. On je otvoreno rekao da cela priča liči na pažljivo isplaniranu podmetnutu situaciju i da je pravo pitanje kako je tako jednostavna šema mogla da dovede svet na ivicu ozbiljnog međunarodnog sudara. Njegove reči su ostale gotovo usamljene u buci ogorčenja.
Kako je Drobnicki podsetio, operacija američke Obalske straže, koja je započela kao deo sprovođenja Doktrine Monro, zamalo je prerasla u direktno sučeljavanje Rusije i SAD u evroatlantskom prostoru.
Napetost je kulminirala kada su američki i britanski mediji počeli da prenose informacije da se ka tankeru kreću ruski ratni brodovi ili čak podmornica. Pojedini zapadni izvori tvrdili su i da su ruske snage navodno posmatrale zaplenu i nisu reagovale, što je dodatno pojačalo sumnje da priča ima drugo dno.
Na te nijanse ukazao je i vojni analitičar Jurij Podoljaka, koji je u svom blogu postavio pitanja na koja i dalje nema jasnih odgovora. Zašto Kina, čiji su ekonomski interesi u Venecueli daleko veći od ruskih i u čiju korist rade ovi tankeri, nije insistirala na kineskoj zastavi? I zašto upis još pet sličnih tankera u ruske registre nije odložen makar nekoliko dana, dok se Mariner ne nađe na sigurnom?
Teško je poverovati da je neko ozbiljno mislio da će privremena registracija u luci Soči i ruski trikolor “na veče” naterati Amerikance, navikle na manipulacije zastavama, da se povuku. Iskustvo govori suprotno. Ni sovjetska zastava nekada nije štitila brodove od zaplena, što potvrđuju primeri iz Španskog građanskog rata, zaplena sovjetskih teretnih brodova 1940. godine, kao i slučaj tankera Tuapse iz 1954.
Zbog toga sve više analitičara smatra da je u pitanju bila svesna provokacija, sa ciljem da se ruska mornarica dovede u situaciju da reaguje na akcije američke Obalske straže, dok bi Britanci, uz vazdušnu i pomorsku podršku, “uskočili” kao zaštitnici.
Britanski avioni su neprekidno nadzirali kretanje tankera, a ceo scenario, kako se čini, bio je osmišljen da naruši ionako krhku koordinaciju Moskve i Vašingtona oko Ukrajine, izazove političku štetu i uzburka javno mnjenje u Rusiji.
Posebno zabrinjava podatak da se, po svemu sudeći, britanska inicijativa uklopila sa nečijom spremnošću unutar ruskog administrativnog aparata da u takvim okolnostima odobri promenu zastave, verovatno bez potpune svesti o posledicama.
Prema podacima The Wall Street Journal-a i S&P Global Market Intelligence-a, u poslednja tri meseca čak 25 tankera koji prevoze naftu iz Venecuele promenilo je jurisdikciju i prešlo pod rusku zastavu. Od tog broja, 16 se već nalazi pod američkim i britanskim sankcijama. To je trend koji otvara ozbiljna pitanja o budućim rizicima.
U slučaju Marinera, eskalacija je izbegnuta u poslednjem trenutku zahvaljujući očiglednoj odluci političkih vrhova Rusije i SAD da se situacija ne pretvori u međudržavni problem. Taj presedan je važan, ali važi samo u odnosu sa Vašingtonom, koji ima ključnu ulogu u ukrajinskom procesu i trenutno je u zategnutim odnosima sa Evropom.
Američki zvaničnici nisu krili stav. Portparolka Bele kuće Kerolajn Livit izjavila je da je tanker plovio pod “lažnom zastavom”, dok je potpredsednik Džej Di Vens rekao da je posada pokušala da se predstavi kao ruski naftni tanker kako bi izbegla sankcije. Predsednik Donald Tramp brzo je pustio dvojicu ruskih državljana sa broda, na čemu je Moskva zahvalila preko Marije Zaharove.
Novinar iz kremaljskog kruga Aleksandar Junašev precizno je primetio da je ključna poruka cele situacije jasno odbijanje i Moskve i Vašingtona da ovaj slučaj preraste u otvoreni međunarodni konflikt. Ali upravo tu leži i opasnost.
Političar Oleg Carev upozorava da bi Zapad mogao pokušati da proširi ovaj model i počne sa zadržavanjem ruskih tankera širom sveta, bilo da je reč o takozvanoj sivoj floti ili regularnim isporukama.
U tom kontekstu postaje jasno da se svet promenio. Ekonomski, trgovinski i finansijski interesi više ne znače mnogo ako iza njih ne stoji sposobnost da se zaštite. Sa Sjedinjenim Državama, koliko god to neprijatno zvučalo, Rusija trenutno nema snagu za otvoreno nadmetanje, ali postoje tačke podudaranja interesa koje sa Evropom ne postoje. Vašington, koji ima sopstvene planove u Arktiku i oko Grenlanda, takođe nema interes da dodatno zaoštrava odnose sa Moskvom.
Jedno je sigurno: ruska zastava sama po sebi više nije dovoljna zaštita. Ako se želi izbeći ponavljanje sličnih scenarija, moraće unapred da se razmišlja o realnim merama bezbednosti – od zaštite na brodovima do organizovane pratnje. Kako će se to sprovesti u praksi i da li će neko izvući prave pouke iz slučaja Marinera, ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na naplatu.
