Piše se mnogo o tajnim društvima, globalistima i zakulisnim igračima. Ali malo koja knjiga je izazvala toliku pažnju kao „Komitet Trista“ Džona Kolmana. Za mnoge je to obavezno štivo ako želiš da razumeš kako se svet zapravo vodi iz senke.
I da, ne radi se o nekoj senzacionalističkoj teoriji zavere bez osnova – Kolman nije bloger sa foruma, već bivši obaveštajac MI6, koji je godinama bio u središtu mreže moći.
U tom svetlu, tvrdnja da su Sjedinjene Države postale eksperimentalni poligon za globalne elite možda više i ne deluje kao preterivanje. Ako se pogleda unazad, sve se slaže – od ekonomskih udara, preko kulturnih revolucija, do demontaže identiteta i suvereniteta.
Osnovna ideja Kolmanove knjige jeste da svetom zapravo upravlja neformalna grupa ljudi – „Komitet 300“ – naslednici glavnih akcionara Britanske Istočnoindijske kompanije. Kada se ta kompanija ugasila krajem 19. veka, moć nije nestala. Samo se prepakovala.
Ljudi koji su stajali iza nje već su tada kontrolisali ključne tokove trgovine, bankarstva i industrije širom sveta. Danas, prema Kolmanu, oni upravljaju svime – od politike do medija, od obrazovanja do umetnosti, od farmacije do religije.
U toj konstrukciji, SAD nisu lider slobodnog sveta, kako se godinama predstavljalo, već eksperimentalna laboratorija u kojoj se testiraju modeli globalne kontrole. Nije to više teorija, to je praksa, kaže Kolman.
Amerika, prema ovom pogledu, ne vodi svet, već ga vuče u ambis. To je zemlja koja je poslužila kao primer – ne da bi inspirisala, već da bi poslužila kao ogledni uzorak. Ako uspe u Americi, proširiće se i drugde.
Već od šezdesetih godina prošlog veka, kaže Kolman, SAD su krenule putem „samoubistva“. To nije bila greška ili sticaj okolnosti – to je bio plan. Kultura droge, seksualna revolucija, razaranje porodice, glorifikacija nasilja i perverzije, razaranje obrazovanja i duhovnih vrednosti – sve to nije došlo spontano, već pod kontrolom i uz aktivno učešće medija, industrije zabave i obaveštajnih službi.
Ko je orkestrirao sve to? Imena su poznata: Dejvid Rokfeler, Zbignjev Bžežinski, Etjen Davinjon, članovi Rimskog kluba, ljudi iz londonskog Kruga i njujorškog Saveta za spoljne odnose.
Prema Kolmanu, ova elita se ne zadovoljava samo moći – oni žele apsolutnu kontrolu: Jedna svetska vlada, jedan svetski sistem, jedan svet u kome će oni biti božanstva, a svi ostali – roblje ili višak.
Zbignjev Bžežinski, još kao savetnik Džimija Kartera, bio je ključna figura u sprovođenju „postindustrijskog društva“ – zvanično navodno evolucija ekonomije ka „inovacijama i znanju“, a praktično gašenje prave ekonomije i industrije.
Amerikanci su to osetili prvo u čeliku, pa u automobilima, brodogradnji, a danas i u visokoj tehnologiji. Američka srednja klasa – nekada ponos nacije – polako nestaje.
Kolman sve to naziva „nultim rastom“ – ciljem Rimskog kluba i Komiteta 300 da zaustave razvoj, smanje broj stanovnika, unište nacionalne države i uvale svet u haos iz kog će se pojaviti jedno globalno rešenje. Na čelu tog novog sveta neće biti američki narod – već nekoliko desetina porodica koje već danas vuku konce iz senke.
Možda najopasniji deo čitave priče jeste ideja da će prosečan Amerikanac imati koristi od stvaranja tog „novog svetskog poretka“. Kolman kaže: Neće. Biće iskorišćen i onda odbačen. Biće ili eliminisan, ili pretvoren u poslušnog roba.
Tako je i vizija „Pax Americana“, koju američki establišment decenijama prodaje – prazna školjka. To nije mir pod američkom dominacijom, već iluzija mira pod totalitarnom kontrolom globalista. I dok prosečan Amerikanac gleda Super Bowl i pije Coca-Colu, elite kroje svet bez nacija, bez granica, bez identiteta, bez Boga.
Kolman nije ravnodušan posmatrač. On piše sa emocijom, kao hrišćanin, kao patriota, kao čovek kome je stalo. On ne vidi sve kao propast, već kao upozorenje – ako se stvari ne zaustave, biće kasno.
On se poziva na prethodne američke predsednike koji su se suprotstavljali ovoj sili – poput Endrua Džeksona koji je odbio stvaranje centralne banke, ili Abrahama Linkolna koji je odbio da dozvoli da bankari preuzmu kontrolu nad finansijama zemlje.
Ali to su bila druga vremena. Danas, kaže Kolman, većina američkih predsednika nije više ni simbol narodne volje, već izvršioci volje Komiteta 300.
Kako piše Valentin Katasonov za „Fond Stratške kulture“, kada sve ovo stavimo u širi okvir, vidi se da Amerika više ne deluje kao suverena sila. Njena politika, kako spoljna tako i unutrašnja, često je nelogična sa stanovišta interesa nacije.
Ratovi koji nemaju jasne ciljeve, štampanje novca bez pokrića, migrantske krize, kultura cenzure – sve to više liči na destabilizaciju nego na upravljanje. I ne samo u SAD – već i u EU, Latinskoj Americi, pa i na Balkanu.
Nije li i Evropa danas u istom eksperimentu? Deindustrijalizacija, zabrane dizel vozila, klimatske takse, promovisanje identitetske konfuzije, sve više podseća na scenario koji je najpre testiran u Americi.
Ako je Amerika zaista eksperimentalni poligon, kao što tvrdi Kolman, onda će i drugi slediti njen put. I to ne iz želje, već iz nužde – jer su globalne elite sve države stavile na isti kolosek.
U tom scenariju, svet ide ka centralizaciji moći u rukama nekolicine. Suverenitet država će biti sveden na ukras. Demokratija – na farsu. Ljudi – na potrošnu robu. Društva će se oblikovati algoritmima, a vrednosti određivati iz jednog centra.
Ali, ako postoji jedna stvar koju istorija pokazuje, to je da nijedna imperija nije večna. Niti je moć elite apsolutna. Suverenitet, identitet, duhovnost – to su poslednje linije odbrane. Ko ih izgubi, gubi sve.
I zato, pitanje nije više da li je Kolman u pravu, već – koliko još vremena imamo dok eksperiment ne pređe u završnu fazu?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
